Neproliferacija i kontrola naoružanja: značaj za međunarodni mir i stabilnost

Neproliferacija, kontrola naoružanja i razoružanje predstavljaju stubove međunarodnih napora za očuvanje mira i stabilnosti u svetu (ilustracija: State Department/D.Thompson) Neproliferacija, kontrola naoružanja i razoružanje predstavljaju tri ključna stuba međunarodnih napora za očuvanje mira i stabilnosti u svetu. Iako se ovi pojmovi često koriste kao zasebni koncepti, njihovo međusobno preplitanje igra presudnu ulogu u sprečavanju sukoba i ograničavanju širenja oružja koje bi moglo da ugrozi globalnu bezbednost. Razumevanje osnovnih principa neproliferacije, kontrole naoružanja i razoružanja nije važno samo za stručnu javnost, već i za svakog pojedinca koji želi da shvati kako se svet nosi sa izazovima savremenog naoružanja. Neproliferacija podrazumeva skup mera i sporazuma kojima se ograničava širenje oružja za masovno uništenje na nove aktere, bilo da su u pitanju države ili nedržavni subjekti. Ovaj koncept uključuje horizontalnu neproliferaciju, koja se odnosi na sprečavanje novih država da dođu u posed određenih vrsta oružja, kao i vertikalnu neproliferaciju, koja ima za cilj da ograniči povećanje kapaciteta oružja kod država koje ga već poseduju. Protivproliferacija se odnosi na aktivne mere poput sankcija i vojnih intervencija koje se sprovode kako bi se sprečilo da oružje završi u rukama aktera koji bi mogli da naruše međunarodnu stabilnost. Kontrola naoružanja podrazumeva dogovore i mehanizme kojima se uspostavlja balans snaga između država, s ciljem da se izbegne trka u naoružanju i poveća predvidivost u međunarodnim odnosima. Ova praksa uključuje kvantitativno ograničavanje određenih vrsta oružja i kvalitativnu kontrolu koja se fokusira na zabranu razvoja ili korišćenja određenih vrsta oružja, kao što su hemijsko i biološko oružje. Primer kontrole naoružanja u praksi je Ugovor o neširenju nuklearnog oružja (NPT), koji je potpisan 1968. godine i predstavlja jedan od temelja međunarodnog režima neproliferacije. NPT jasno definiše prava i obaveze nuklearnih sila i predviđa mehanizme verifikacije kako bi se obezbedilo poštovanje dogovorenih mera. Razoružanje se odnosi na postupno smanjivanje ili potpunu eliminaciju određenih vrsta oružja kroz pravne i političke sporazume. Najpoznatiji primeri razoružanja su uništavanje hemijskog oružja na osnovu Konvencije o hemijskom oružju (CWC) i smanjenje nuklearnih arsenala kroz bilateralne sporazume između SAD i Rusije. Iako je razoružanje željeni cilj, njegove prepreke leže u nedostatku poverenja između država, ali i u ekonomskoj i vojnoj koristi koju oružje pruža svojim vlasnicima. Verifikacija je ključni element svih sporazuma o neproliferaciji i kontroli naoružanja. Ona omogućava proveru da li se države pridržavaju preuzetih obaveza i sprečava eventualne povrede sporazuma. Mehanizmi verifikacije uključuju inspekcije na terenu, satelitsko praćenje i izveštaje koji se podnose međunarodnim organizacijama, poput Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA). Bez adekvatne verifikacije, bilo koji sporazum gubi na kredibilitetu i ostavlja prostor za nepoštovanje. Neproliferacija, kontrola naoružanja i razoružanje nisu samo tehnička pitanja, već i važni instrumenti u građenju poverenja i stabilnosti na međunarodnom nivou. Njihova uloga u sprečavanju sukoba i smanjenju rizika od katastrofalnih posledica oružanih sukoba ključna je za održavanje globalnog mira. Savremeni izazovi, poput razvoja novih tehnologija i rastuće pretnje terorizma, dodatno komplikuju napore u ovoj oblasti, što zahteva kontinuiranu saradnju i posvećenost svih država. Ključni koncepti Neproliferacija, kontrola naoružanja i razoružanje se danas uobičajno koriste kao tri odvojena termina ili koncepta, ali oni se mogu sretati i kao deo samo jednog od njih, pa se tako na primer neproliferacija i razoružanje mogu podvoditi pod termin kontrole naoružanja ili se pojmovi neproliferacije i kontrole naoružanja mogu podvoditi pod generički pojam razoružanja. Povezano sa njima neophodno je znati i koncepte verifikacije, izvoznih režima i mera za izgradnju poverenja i bezbednosti. Ono što im je zajedničko je da su to međunarodne institucije što znači da uspostavljaju određena prava i obaveze (pravila ponašanja), a postoje i razlike na koje se ukazuje. Međunarodne institucije  su skupovi načela, pravila i praksi kojima se uspostavljaju pravila postupanja između međunarodnih aktera koji treba da omoguće veće poverenje, predvidivost i očekivanja aktera čime se stvara veća stabilnost odnosno umanjuje potencijal za izbijanje sukoba. Međunarodni režimi su vrste međunarodnih institucija formirane za posebnu oblast međunarodnih odnosa a neproliferacija, kontrola naoružanja i razoružanje su jedna od njih. One mogu biti u formi međunarodnopravnih instrumenata poput ugovora i rezolucija međunarodnih organizacija, neformalnih aranžmana i političkih deklaracija. Mogu imati organizacionu dimenziju ali i ne moraju. Oružje za masovno uništenje  (OMU) je svako ono oružje čija upotreba može dovesti do velikog broja žrtava i naneti veliku štetu infrastrukturnim objektima, prirodnim strukturama ili biosferi. Nekad se ovde svrstavaju i sredstva dopremanja ovog oružja poput balističkih i krstarećih raketa ili borbenih aviona. Neproliferacija  je skup propisa i mera kojima se ograničava širenje naoružanja na druge aktere (da uopšte dođu u njegov posed) što se još naziva horizontalnom neproliferacijom ili povećanje količine jedne vrste naoružanja kod pojedinih aktera koji ga već poseduju što se naziva još i vertikalnom neproliferacijom. Neproliferacija polazi od toga da bi povećanje posednika ili količine nekog oružja imalo destabilizujući efekat i lakše dovelo do sukoba i njegove upotrebe.  Kontra ili protivproliferacija  su aktivne, nemiroljubive, mere koje se preduzimaju u borbi protiv proliferacije, poput sankcija, presretanja prevoznih sredstava koje mogu nositi oružje za masovno uništenje, sabotaža ili direktnih vojnih intervencija. Razoružanje  je postepeno smanjivanje određene vrste naoružanja ili njegova potpuna eliminacija kroz zabranu. Kontrola naoružanja  je mehanizam pravila i mera kojima se uspostavlja određeni odnos snaga između aktera u konfliktu ili mogućem konfliktu, uz limitiranje ili smanjivanje određene vrste naoružanja, čime se zaustavlja trka u naoružanju i uspostavlja stabilnost. Kontrola naoružanja teži da zaustavi bezbednosnu dilemu.  Izvozni režimi  predstavljaju   dobrovoljno utvrđene režime   jedne grupe država za kontrolu izvoza i trgovine određenim materijalima, opremom ili tehnologijom koja može doprineti stvaranju oružja za masovno uništenje.  Roba dvostruke namene  su predmeti ili tehnologije koji se legitmno koriste za civilne svrhe, ali se takođe mogu koristiti za vojne namene ili za proizvodnju OMU. Verifikacija  je skup pravila i mera kojima se vrši kontrola i potvrda poštovanja odredbi ugovora o neproliferaciji, kontroli naoružanja ili razoružanju. Od posebnog je značaja jer uverava aktere u poštovanje sporazuma.  Mere za izgradnju poverenja i bezbednosti nastoje da smanje ili eliminišu uzroke nepoverenja, straha, napetosti i neprijateljstva među državama. One su tako konstruisane da povećavaju predvidljivost akcija i ponašanja drugih država, sa namerom da otklone strah od nesigurnosti, iznenadnog napada i da poboljšaju odnose među državama koje mogu doći u konflikt. Za uspeh ovih mera neophodna je volja svih strana da se njih pridržavaju i da izbegnu sukob. Neproliferacija (i protivproliferacija) Korišćenje termina neproliferacije, kontrole naoružanja i razoružanja kao odvojenih termina opravdano je sa stanovišta naglašavanja posebnih efekata na koje se ovi termini odnose. Na taj način se prilikom upotrebe termina neproliferacija (ili neširenje), naglašava upravo regulisanje širenja određene vrste oružja. Najčešće se on odnosi na neširenje oružja za masovno uništenje (OMU - hemijsko, biološko, radiološko i nuklearno) bilo širenjem posedovanja na druge aktere (horizontalna) bilo uvećavanjem postojećih količina (vertikalna) ovog naoružanja. Nekada se ovaj pojam odnosi i na neproliferaciju sredstava nošenja OMU.  U pogledu nuklearnog oružja, pravni instrument oko koga je stvoren međunarodni režim neproliferacije u samom svom nazivu nosi termin neproliferacija. Ugovor o neproliferaciji (ili neširenju) nuklearnog oružja (NPT) potpisan je 1968. godine a stupio na snagu 1970. godine i predstavlja ključni instrument kako neproliferacije tako i razoružanja. On prepoznaje samo pet država posednica nuklearnog oružja (Nuclear Weapon States – NWS) i zabranjuje da se ovaj „klub“ širi drugim državama, iako danas u svetu postoje još tri države sa nuklearnim oružjem (Indija, Pakistan i Severna Koreja) i jedna za koju se veruje da ga ima (Izrael). NPT predviđa i obavezu ovih pet država da pregovaraju u dobroj veri o nuklearnom razoružanju i o ugovoru o opštem i potpunom razoružanju pod strogom i delotvornom međunarodnom kontrolom. Ipak, sam ugovor ne uspostavlja mere verifikacije za razoružanje predviđeno članom VI NPT-a. Odnos između neproliferacije i razoružanja mora biti uravnotežen kako bi se zadržao kredibilitet i delotvornost oba procesa.