• Vojkan Kostić

Šta Vojska Srbije može da nabavi od SAD

17/04/2021

Vojska Srbije na američkoj vežbi Combined Resolve IV u Hohenfelsu (foto: dvidshub.net/Capt. Jared Grubbs)

Razgovori odbrambenih zvaničnika Srbije i SAD aktuelizovali su pitanje šta bi Beograd mogao da nabavi od američke vojne opreme. To je jedina zemlja među četiri stuba spoljne srpske politike (EU, Moskva, Peking i Vašington) od koje nije kupovana kapitalna oprema te vrste.


Ministar odbrane Nebojša Stefanović početkom aprila razgovarao je sa zamenicom sekretara odbrane SAD Lorom Kuper. Dve strane su iskazale zainteresovanost za nastavak saradnje u oblasti zajedničkih vežbi, obuke, kao i za tradicionalnu saradnju sa Nacionalnom gardom Ohaja.


Zaključeno je da postoji interes da se odbrambena saradnja "nastavi i proširi i na nove oblasti", što je u delu javnosti doživljeno kao najava mogućih nabavki vojne opreme iz SAD.


Vojska Srbije u arsenalu ima relativno malo borbenih sistema iz SAD. Uglavnom je reč o doniranim Hamvijima i osmatračkim radarima AN/TPS-70 nasleđenih iz vremena SFRJ (i kasnije dokupljenih iz Slovenije). U skladištima ima američkih vođenih raketa vazduh-zemlja AGM-65B Meverik i avio-bombi Mk 82.

Maskirani radar AN/TPS-70 Vojske Srbije (foto: vs.rs)

Spisak borbenih sistema SAD koji mogu biti zanimljivi za Srbiju u ovom trenutku je ograničen i kreće se od aviona, vozila, do protivoklopnih raketa i radara.


Za Beograd bi mogao da interesantan i sam način nabavki jer SAD praktikuju transparentno prikazivanje cena i specifikacije opreme, što nije bio slučaj sa nedavnim nabavkama iz drugih država.


U domenu kopnene vojske logičan nastavak saradnje po pitanju Hamvija mogao bi da odvede Srbiju u pravcu jačanja postojeće flote ili nabavke nekih oklopnih borbenih vozila iz SAD, po uzoru na Crnu Goru ili Severnu Makedoniju. To nije izvesno jer na tom polju Srbija pokušava da nađe rešenje u okvirima domaće vojne industrije.


Srbija bi mogla da pokaže interesovanje za nabavku protivoklopnih raketa Dževelin (FGM-148 Javelin), koju SAD sa uspehom izvozi u poslednjoj deceniji i koje su pokazale efikasnost u sukobima u Siriji i Libiji. Takve rakete nedostaju Vojsci Srbije jer oruđa koje trenutno koristi imaju slabije karakteristike ili probleme sa resursima.


Prošle godine u provladinim medijima bilo je reči o kupovini američkih školsko-borbenih aviona T-7. Ipak, ta letelica je još uvek daleko od realizacije i ulaska u flotu američkog vazduhoplovstva. Neizvesna je i perspektiva razvoja T-7 u skromniji višenamenski borbeni avion koji bi mogao da bude zanimljiv za zemlje poput Srbije.


Ratno vazduhoplovstvo Srbije ima prostora za popunu i u oblasti transportne avijacije.


Amerika tu pre svega ima da ponudi polovni C-130 Herkules, koji bi možda bio preveliki zalogaj za zemlju ove veličine. Bivša SFRJ je pred građanski rat pokušala da nabavi Herkulese, ali tadašnji planovi nisu ostvareni. U regionu taj avion danas ima samo Rumunija.


Saradnja koja bi išla u pravcu jačanja jedinica Vazdušnog osmatranja mogla bi da dovede do nabavke logičnog naslednika radara AN/TPS-70, odnosno do kupovine AN/FPS-117, kao što su to već učinile Hrvatska, Albanija, Mađarska ili Rumunija.


Ipak, i to je neizvesno jer je prilikom nabavke PVO raketa Mistral iz Francuske bilo reči da bi Srbija mogla da se odluči za radare Ground master 200 iz te zemlje.

Lansiranje protivoklopne rakete Dževelin na poligonu u Grafenveru (foto: dvidshub.net/Sgt. Henry Villarama)

Ugovor za kupovinu 14 višenamenskih borbenih aviona F-16V blok 70, koji je Slovačka sklopila sa Sjedinjenim Američkih Državama (SAD) sredinom 2019. godine za 1,8 milijardi dolara mogao bi da bude interesantan i za Srbiju.


Ne toliko zbog vrlo maglovite perspektive da taj avion ikada poleti sa srpskom trobojkom ili zato što su ga kupile ili to nameravaju Rumunija, Bugarska ili Hrvatska, već zbog načina na koji je taj ugovor koncipiran.


Ugovor u potpunosti odudara od dosadašnje prakse nepoznatih cena, na koju je srpska javnost navikla prilikom dosadašnjih nabavki iz Francuske, Rusije ili Kine, kao i sakrivenih detalja koji nikada ne nađu put do javnosti.


Jedan od finalnih nacrta ugovora između SAD i Slovačke (kasnije potpisan u nešto izmenjenom obimu) predviđa prodaju 14 aviona F-16V (12 jednoseda i dva dvoseda), 16 mlaznih motora, 15 radara, bojevo i vežbovno naoružanje kao i prateću opremu za održavanje za (u to vreme) cenu od 1,632,133,844 dolara.


Konačna cena u međuvremenu je "nazidana" do 1,8 milijardi, ali ono što fascinira je preciznost i detaljnost tog nacrta ugovora koji je SAD objavila nezavisno od želje kupca.


Dokument ima čak 135 strana i u njemu je detaljno opisano šta sve za svoj novac dobija slovačko RV, pa čak do u komad koliko raketa vazduh-vazduh AMMRAM ili vežbovnih bombi Mk 82.


Takvi podaci se u Srbiji smatraju vrhunskom vojnom tajnom čak i kada su u pitanju sredstva koja su u upotrebi 35 i više godina i za koja više niko ne može da tvrdi da su i dalje u resursu.


I dok je srpskoj javnosti dugo vladala nedoumica oko toga da li tri decenije stari Migovi 29 (9-13), koji su kao donacija stigli iz Rusije, raspolažu sistemom elektronske zaštite Gardenija, u slovačkom ugovoru moguće videti kakvim će tačno radarom raspolagati njihovi novi avioni, koji upravo menjaju slovačke 29-ke.


Poseban kuriozitet predstavlja precizan plan koliko će slovačka država na svaka tri meseca, u periodu od sedam godina, plaćati Amerikancima.


Izdvajanja iz budžeta na početku i u sredini ugovora mere se stotinama miliona a pri kraju svega po tri miliona dolara kvartalno, ali su uvek precizno definisana "na drugu decimalu", i po pitanju iznosa i po pitanju datuma dospeća.


To je u velikom je kontrastu sa iskustvima nedavnih nabavki za Vojsku Srbije koja su mahom ostala tajna, što je često pravdano zahtevom prodavca i uz ubeđivanje da je Srbija dobila neverovatno povoljnu cenu. Čak i u retkim situacijama kada je cena objavljena, javnost je ostala uskraćena za to šta je od opreme nabavljeno, koliko je dobijeno rezervnih delova i koji su rokovi.


Najbolji primer za to je (inače nesumnjivo spasonosna) donacija, remont i modernizacija Migova 29 iz Rusije za koje i dalje niko sa sigurnošću ne može da kaže koliko su koštali, kada će poleteti i koliko će nakon toga biti korišćeni. Isporuka beloruskih aviona najavljivana je još od sredine prošle godine.


Čak je i sama kupovina potpuno različita od svega što je do sada sprovođeno na tom planu i što je podrazumevalo da Srbija direktno dogovori cenu i uplati novac.


Prilikom saradnje sa SAD postoje dve opcije - jedna u kojoj Pentagon pregovara sa proizvođačima u ime kupca i saopštava konačnu cenu i druga, koja važi za saveznike, a koja predviđa da deo cene plati Vlada SAD.


Primer za drugu opciju je nabavka helikoptera za BiH kada je ta zemlja za četiri polovna helikoptera platila svega nekoliko miliona dolara, jer je SAD preuzela najveći deo troškova.