Biološko oružje: Kapaciteti Severne Koreje

Biotehnološki institut u Pjongjangu (foto: belfercenter.org/Google Earth)

Severna Koreja, poznata po strogoj izolaciji i tajnovitosti, godinama se nalazi pod lupom međunarodne zajednice zbog razvoja oružja za masovno uništenje. Informacije o programu biološkog oružja su oskudne i uglavnom zasnovane na obaveštajnim procenama SAD i Južne Koreje. Međutim, stručnjaci naglašavaju da postoje ozbiljne sumnje da bi Severna Koreja mogla da razvije biološko oružje, iako konkretni dokazi nisu potvrđeni.

Sumnje su dodatno podgrejane juna 2015. godine, kada je severnokorejski lider Kim Džong Un posetio Biotehnički institut u Pjongjangu. Državna televizija prikazala je modernu laboratoriju, okruženu vojnim zvaničnicima i osobljem u belim mantilima, što je izazvalo spekulacije da ova institucija može da ima dvostruku, vojnu namenu.

Smatra se da bi takav potez mogao da bude znak povećanog interesa Severne Koreje za biotehnologiju, koja ima potencijal za vojnu primenu. Ovaj događaj, zajedno sa opštom netransparentnošću te zemlje, dodatno je podstakao rasprave o potencijalnim biološkim kapacitetima Severne Koreje.

Većina izvora navodi da je interesovanje Severne Koreje za biološko oružje počelo 1960-ih godina, u isto vreme kada je Pjongjang započeo svoj program hemijskog oružja. Dana 25. decembra 1961. godine, predsednik Kim Il Sung izdao je "Deklaraciju o hemikalizaciji", naredivši vojsci da razvije hemijsko oružje.

Istovremeno je usmeren i interes za biološke agense, s ciljem da se proširi vojni arsenal zemlje.Otprilike u isto vreme, navodno je dao instrukciju Akademiji odbrambenih nauka da istraži mogućnosti za biološko oružje.

Prema Nacionalnoj obaveštajnoj službi Južne Koreje, Severna Koreja je osnovala centar za testiranje tokom 1960-ih i navodno je 1968. pribavila sojeve uzročnika antraksa, kuge i kolere iz neidentifikovanog izvora u Japanu. Ove informacije sugerišu da je Pjongjang mogao početi razvijati biološke agente pre nekoliko decenija, što bi povećalo zabrinutost međunarodne zajednice.

Infrastruktura za istraživanje i proizvodnju

Tačne pojedinosti o infrastrukturi za istraživanje i proizvodnju biološkog oružja teško je precizno utvrditi. Vlada Južne Koreje procenjuje da bi 10 objekata moglo biti uključeno u aktivnosti vezane za biološko oružje, odnosno sedam istraživačkih centara i tri proizvodna pogona.

Iako se podaci o broju objekata variraju, jasno je da Severna Koreja ima značajnu infrastrukturu koja može podržati ovakve projekte.

Četiri objekta se često pominju u akademskim publikacijama i medijskim izvorima kao mesta posvećena razvoju biološkog oružja: Institut za istraživanje mikroba, osnovan 1970-ih; Centralni institut za biološka istraživanja; vojna jedinica za biodiverzitet; i Fabrika broj 5 (ponekad nazvana Fabrika 25. februar ili Fabrika broj 25), osnovani tokom 1980-ih.

Prema nekim izvorima, ova postrojenja uključuju sofisticirane laboratorije koje bi mogle biti korišćene za istraživanje i proizvodnju bioloških agenasa.

Južnokorejski i japanski mediji pominju još desetak objekata sa dvostrukom namenom ili medicinskih postrojenja koja bi mogla biti povezana s programom, ali ne pružaju jasne dokaze o biološkim aktivnostima u tim objektima. Iako su neki od ovih objekata zvanično deklarisani kao civili, stručnjaci upozoravaju da se u državama sa autoritarnim režimima lako može maskirati vojna primena kroz navodne civilne projekte.

Procene SAD

Međunarodni izvori do sada su spominjali da je Severna Koreja istraživala 13 biloških agenasa, uključujući antraks, kugu, botulin i hemoragijske groznice. Zabrinutost

međunarodne zajednice raste, jer bi ovi agensi mogli imati potencijal za masovno

uništenje, a njihova upotreba bi bila posebno opasna.

Zvaničnik Pentagona za programe ABHO Endrju Veber ocenio je da bi "Severna Koreja mnogo pre upotrebila biološko nego nuklearno oružje", dodajući da je program te zemlje "napredan, potcenjen i visoko smrtonosan". Ovaj komentar ukazuje na ozbiljnost pretnje koju Severna Koreja predstavlja u kontekstu biološkog ratovanja.

Tokom 1990-ih, američke obaveštajne službe su sumnjale da Severna Koreja radi na razvoju oružja na bazi velikih boginja koristeći uzorke pribavljene iz SSSR-a tokom 1980-ih. Iako je postojala zabrinutost zbog potencijalne proizvodnje biološkog oružja, konkretni dokazi nisu bili dostupni. Nekoliko prebega iznelo je optužbe o testiranju na ljudima u vojnim i medicinskim ustanovama, ali nijedna od tih tvrdnji nije dokazana.

Ove tvrdnje, iako kontroverzne, ukazuju na ozbiljan potencijal za razvoj bioloških agenasa u vojnim uslovima, što bi moglo uključivati neetičke eksperimente.

Procena CIA iz 1997. godine navodi da je Severna Koreja "sposobna da podrži ograničene napore u razvoju biološkog oružja.", dok su procene Ministarstva odbrane iz ranih 2000-ih opisivale infrastrukturu za biološko oružje kao "rudimentarnu" i sposobnu za proizvodnju "ograničenih količina“ bioloških agenasa.

Međutim, ove ranije procene nisu u potpunosti odražavale mogućnosti koje su kasnije postale vidljive, posebno u vezi sa razvojem naprednijih tehnoloških kapaciteta.

Počev od 2000. godine, procene CIA počele su da naglašavaju proizvodne kapacitete Severne Koreje, ukazujući da je zemlja "sposobna za proizvodnju i isporuku širokog spektra hemijskih i bioloških agenasa putem municije“ i da "možda već ima biološko oružje spremno za upotrebu."

Ova procena ukazuje na visok nivo ozbiljnosti i efikasnosti severnokorejskog programa, koji može da se nosi sa velikim izazovima proizvodnje biološkog oružja.

Izveštaj iz 2011. godine Kancelarije direktora nacionalne obaveštajne službe navodi da Severna Koreja poseduje "biotehnološku infrastrukturu koja može podržati proizvodnju različitih agenasa" i da bi zemlja mogla iskoristiti svoju konvencionalnu infrastrukturu za proizvodnju municije za naoružavanje bio agenasa.

Ovaj dokument dodatno naglašava sposobnost Severne Koreje da integriše biotehnološke resurse u svoju vojnu industriju, čineći njen arsenal još sofisticiranijim.

Južnokorejske procene

S druge strane, Južna Koreja dosledno tvrdi da je severnokorejski program biološkog oružja napredovao do faze proizvodnje, ali zvanični izveštaji ne navode eksplicitno da Severna Koreja poseduje ili skladišti biološko oružje. Međutim, specijalisti veruju da bi Pjongjang mogao da ima razvijene proizvodne kapacitete, iako to nije potvrđeno na međunarodnom nivou.

Izveštaji Ministarstva nacionalne odbrane Južne Koreje obično navode da Pjongjang proizvodi biološke agense od 1980-ih godina, ali su oprezniji kada je reč o sposobnostima za njihovu veponizaciju, ukazujući da Severna Koreja "verovatno ima sposobnost" ili se "sumnja" da može da proizvede biološko oružje, uključujući antraks, kugu i velike boginje.

Dokazi o proizvodnji biološkog oružja ostaju nedovoljno potvrđeni, ali i dalje postoje ozbiljne sumnje u sposobnost Severne Koreje da razvije naprednu biotehnološku infrastrukturu.

Procene Rusije i Švedske

Retka procena koju je 1993. godine objavila ruska Spoljna obaveštajna služba tvrdila je da su biološke aktivnosti Severne Koreje uglavnom defanzivne prirode. Izveštaj je naveo da su različiti istraživački instituti, univerziteti i medicinske ustanove angažovani u "primenjenim vojnobiološkim istraživanjima" i da se "bio agensi testiraju na ostrvskim teritorijama koje pripadaju DNRK"

Slično tome, izveštaj švedske Agencije za istraživanje odbrane iz 2005. godine da bi Severnoj Koreji bilo veoma teško da razvija biološka oružja zbog ekonomskih i infrastrukturnih ograničenja, kao i nepovoljnog stanja u relevantnim granama industrije.

Iako ova procena ukazuje na moguće poteškoće u tehnološkom napretku, ne isključuje mogućnost da Severna Koreja koristi postojećih kapaciteta za razvoj osnovnog biološkog oružja.

Nezavisne procene

Istraživanje Centra za studije neproliferacije Džejms Martin iz Montereja iz 2019. ukazuje da Severna Koreja razvija saradnju sa inostranim naučnicima kako bi unapredila sposobnosti u oblasti biotehnologija i izgradnje pogona za istraživanja iz toj oblasti. Ovi napori pokazuju da Severna Koreja nije potpuno izolovana u svom tehnološkom razvoju i da može koristiti međunarodne veze za napredak u oblasti biološkog ratovanja.

Prema analizi Njujork tajmsa takve međunarodne aktivnosti mogu da se povežu sa nastojanjima Pjongjanga da razvije biološka oružjam, odnosno da omogući razvoj naprednijih biotehnoloških kapaciteta.

Sa druge strane, prema proceni stručnjaka iz Bulletin of the Atomic Scientists, razumevanje navodnih napora Pjongjanga na razvoju biološkog oružja zahteva dubok uvid u stanje prirodnih i medicinskih nauka u toj zemlji. Stručnjaci te organizacije upozoravaju da bi

Severna Koreja morala da modernizuje svoju naučnu infrastrukturu kako bi

razvila funkcionalan biološki program i da postoje ozbiljne prepreke za prevazilaženje razvoja sofisticiranog biološkog arsenala.

Istorijski primer Sovjetskog Saveza, koji Bulletin of the Atomic Scientists navodi kao relevantan, pokazuje koliko je modernizacija nauke ključna za napredak u ovoj oblasti.

Sovjetska iskustva u oblasti biološkog ratovanja mogu poslužiti kao model, ali i

kao upozorenje za Severnu Koreju, jer je SSSR morao da prevaziđe ozbiljne

unutrašnje izazove pre nego što je uspostavio infrastrukturne kapacitete za razvoj

bioloških agenasa.

Sovjetska nauka, usled političkih čistki i pseudonaučnih teorija poput onih koje je propagirao Trofim Lisenko, trpela je ozbiljne posledice tokom 1940-ih i 1950-ih. Njegova teorija je negirala genetiku i druge osnovne principe moderne nauke i dovela do eliminacije brojnih kompetentnih naučnika. Takav istorijski okvir relevantan je za Severnu Koreju, koja se suočava sa sličnim problemima u vezi sa kvalitetom naučnog istraživanja.

SSSR je tek nakon godina intenzivne modernizacije, uz međunarodnu saradnju, uspeo da uspostavi infrastrukturu sposobnu za podršku programima biološkog naoružanja. Za

Severnu Koreju, ovaj izazov može biti još ozbiljniji, s obzirom na duže periode

međunarodnih sankcija i ekonomsku stagnaciju, što značajno otežava napredak u

oblasti biotehnologije i biološkog ratovanja.

Isto istraživanje ukazuje i na značajne prepreke s kojima se Severna Koreja suočava u pogledu infrastrukture i naučnih resursa. Loš kvalitet zdravstva i slabosti u

infrastrukturnim kapacitetima značajno utiču na mogućnosti zemlje da razvije

sofisticirane biološke sisteme.

Izveštaji o stanju zdravstvenog sistema sugerišu slične probleme i u prirodnim naukama. Loš kvalitet javnog zdravlja, takođe, povećava rizik od nesreća u biološkim istraživanjima, što bi moglo ugroziti pokušaje režima da prikrije potencijalne aktivnosti na ovom polju.

Ove okolnosti dodatno otežavaju Severnoj Koreji da usmeri svoje resurse u ciljeve koji uključuju razvoj biološkog naoružanja.

Propagandna strategija severnokorejskog režima

Bulletin of the Atomic Scientists naglašava i propagandnu strategiju severnokorejskog režima, često korišćenu za projiciranje slike moći. Ovaj aspekt propagande omogućava režimu da stvori iluziju tehnološkog napretka i sposobnosti, čime se nastoji odvratiti međunarodnu pažnju od stvarnih problema u zemlji.

Primer toga je poseta Kim Džong Una biotehničkom institutu 2015. godine, gde su prikazani moderni laboratorijski pogoni za proizvodnju pesticida. Iako su ti pogoni predstavljeni kao deo napredne biotehnološke infrastrukture, analize sugerišu da su oni u stvarnosti deo obuke i demonstracija koje imaju samo propagandni karakter, a ne stvarnu vojnu funkciju.

Poseta i prikazivanje objekta kao tehnološki naprednog mogao je biti pokušaj da se ojača

unutrašnja kontrola i stvori atmosfera straha i poštovanja prema režimu, dok

stvarna situacija u vezi s biološkim oružjem ostaje nejasna.

Zaključak analize Bulletin of the Atomic Scientists

Analiza Bulletin of the Atomic Scientists zaključuje zaključuje da je mogućeda je Severna Koreja sprovela ograničena istraživanja u oblasti biološkog naoružanja. Ipak, nedostatak stabilne naučne baze, kontinuiranog finansiranja i infrastrukture predstavlja značajne prepreke za masovnu proizvodnju ili sofisticiranije primene biološkog oružja u toj zemlji.

Međunarodni okvir i verifikacija

Severna Koreja je potpisnica Konvencije o biološkom i toksičnom oružju (BTWC) od 1987. godine. Međutim, Severna Koreja nije u potpunosti obavezana na implementaciju obaveznih verifikacionih procedura u skladu s međunarodnim standardima, što otežava sagledavanje stvarnog stanja njenog biološkog programa.

BTWC, iako značajan u globalnoj borbi protiv biološkog oružja, nema mehanizam za verifikaciju, što dodatno otežava procenu stvarnog stanja programa biološkog naoružanja u Severnoj Koreji. Ova situacija stvara sigurnosnu prazninu, jer bez mehanizma verifikacije nije moguće potpuno potvrditi ili opovrgnuti postojanje i razmere biološkog programa zemlje.

Institucija verifikacionog režima za ovaj sporazum omogućila bi ne samo prikupljanje

preciznijih podataka o programu Pjongjanga, već bi i pružila osnovu za rutinske

inspekcije koje bi mogle da spreče dalji razvoj biološkog oružja. Ovaj mehanizam bi

potencijalno pomogao u otkrivanju i zaustavljanju razvoja bioloških agenasa pre

nego što postanu ozbiljna pretnja globalnoj bezbednosti.