03/03/2021
Srbija nema organizovani sistem civilne zaštite koji bi danas znatno olakšao borbu protiv širenja bolesti Kovid 19. Ponavljanje istih greški i problema kod poplava i širenja šumskih požara je posledica nepostojanja jedinistvenog državnog organa za civilnu zaštitu, poručuje nekadašnji prvi čovek Uprave za odbranu ministarstva odbrane i pukovnik u penziji Miodrag Savić
Srbija je do 2006. godine imala jedinistven sistem, nasleđen iz bivše Jugoslavije, ali je on urušen lošim odlukama i birokratskim načinom rešavanja problema, poručuje Savić. On dodaje da ne postoje budžeti namenjeni razvoju civilne zaštite, postoji Sektor za vanredne situacije unutar MUP-a, ali praksa, po njegovom mišljenju, pokazuje da se problemi rešavaju ad hoc, uz angažovanje političara.
Beograd je tokom 2019. počeo sa formiranje sistema civilne zaštite, ali je nizom loših odluka formiranje obustavljeno. Savić kao primer dobrog razvoja civilne zaštite navodi Sloveniju koja je jugoslovenski socijalistički sistem nadogradila modernim rešenjima i koji se pokazao da funkcioniše u praksi.
„Poslove civilne odbrane i civilne zaštite vodio sam do januara 2006.godine, od kada je počelo uništavanje civilne zaštite u Srbiji, kao i civilne odbrane u celini”, započinje naš razgovor Savić.
U toku 2012.godine, za samo tri meseca organizovao civilnu zaštitu na severu Kosova i Metohije - obučio, opremio i uvežbao 450 pripadnika po svetskim standardima. Od početka 2020.godine bio je podsekretar u Sekretarijatu za poslove odbrane, vanrednih situacija, komunikaciju i koordinaciju odnosa sa građanima u Beogradu.
Da li Srbija ima izgrađen sistem civilne zaštite?
Republika Srbija nema izgrađen sistem civilne zaštite, kao ni jedinice civilne zaštite opšte namene koje treba da budu najbrojnije i trebalo bi da se nalaze u svakoj jedinici lokalne samouprave.
Sve bivše republike SFRJ, a sada države, u većini slučajeva, zadržale su kocept civilne zaštite bivše države, koji je kao koncept neprevaziđen, a mi smo ga i napustili i u potpunosti i uništili.
U tom pogledu posebno se ističe primer Slovenije, koja je u potpunosti zadržala naš koncept civilne zaštite iz devedesetih godina prošlog veka, koji je samo dograđen i predstavlja jedan moderan efikasan evropski model, a potpora im je tradicionalno veoma dobro organizovan sistem dobrovoljnog vatrogastva.
Sve bivše republike su formirale civilnu zaštitu kao zaseban državni organ. U ovoj situaciji izazvanoj pandemijom COVID 19, one rukovode kompletnom situacijom, od saradnje sa zdravstvenim sistemom, organima državne uprave, snagama odbrane, a učestvuju čak i u hitnoj nabavci medicinske opreme, respiratora i drugo.
Za razliku od tih uređenih Sistema zaštite i spasavanja, u Srbiji umesto jedinica civilne zaštite, angažovana je Vojska Srbije i jedinice MUP-a Srbije.
I ne treba zaboraviti ni pravo prema Ženevskoj konvenciji prema kojoj pripadnici jedinica civilne zaštite u određenim situacijama u vanrednim situacijama kada obezbeđuju objekte, imaju pravo da nose oružje, isključivo samo za tu namenu, a te poslove su neprekidno obavljali profesionalni pripadnici Vojske Srbije.
Ključni problem je to što Sektora za vanredne situacije MUP-a, kao oslonac za delovanje u vanrednim situacijama je iskljičivo na profesionalnim vatrogasno-spasilačkim jedinicama, a potpuno je zanemarena prethodna postojeća civilna zaštita.
Prethodni “Zakon o vanrednim situacijama” regulisao je da se ove jedinice obrazuju na bazi dobrovoljnosti, što je potpuni promašaj, jer iz tog razloga nisu obrazovane jedinice civilne zaštite, nisu opremljene prema ličnoj i materijalnoj formaciji, niti je nadležni vojno-teritoriajlni organ Ministartsva odbrane mogao da izvrši raspored nesrapoređenih vojnih obveznika. Nisu bila opredeljena ni budžetska sredstva.
Sve to je postojalo ranije, sa ozbiljnom organizacijom, opremom i ljudstvom. Zakon je definisao postojanja jedinstvenog broja “112” koji je do danas samo mrtvo slovo na papiru. Navešću samo jedan primer: Prilikom poslednje “hladne” probe u maju 2005.godine, koja je ujedno i bila zadnja proba sirena koja se redovno proveravala svake prve srede u mesecu- ukupno je bilo 1365 sirena, od toga 403 nisu bile ispravne.
Na koji način se to osetila u praksi?
Upravo katastrofalne poplave u maju 2014.godine, pokazale su svu neorganizovanost i nesposobnost države u celini i nedostatak civilne zaštite, kao i nemogućnost Sektora za vanredne situacije da upravlja vanrednom situacijom, tako da su sve poslove preuzeli Vojska Srbije, MUP I Žandarmerija, a upravo zbog toga, odgovornost i upravljanje vanrednom situacijom je preneta na Načelnika Generalšataba Vojske Srbije i komandanta Žandarmerije.
Posebno je značajno istaći da nije bilo obaveštavanja građana sistemom za javno uzbunjivanje koji nije bio u funkciji i u potpunosti je devastiran u celoj državi, što je isključiva odgovornost Sektora. Za neispravnost sirena niko nije odgovarao.
Jedine prave jedinice civilne zaštite na terenu bile su specijalizovane jedinice iz inostranstva i jedna jedinica civilne zaštite za spasavanje na vodi sa obučenim i opremljenim sastavom sa Severa KiM, sa opremom, čamcima i u uniformama civilne zaštite.
Da li se od tada nešto uradilo?
Ni postojeći, novi “Zakon o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju u vanrednim situacijama” koji je stupio na snagu 13. novembra 2018. godine nije ništa “uradio” konkretno na planu jačanja sistema zaštite i spasavanja, već je sve prebačeno na lokalne samouprave.
Ali kako nema budžet, pa čak ne postoji ni kontni broj, a na mnogim mestima ni volja – nema mogućnosti da se bilo šta uradi.
Grad Beograd je svojim rešenjem nadležnog organa-Gradskog štaba za vanredne situacije I Gradskog veća- u 2019.godini odredio 288 subjekata koji si od posebnog značaja za zaštitu i spasavanje koje mogao da angažuje u vanrednoj situaciji izazvane KOVID-om i to: privatne zdravstvene ustanove sa svojim kapacitetima, preduzeća koje se profesionalno bave poslovima obezbeđenja.
A ne da pripadnici Vojske obezbeđuje gerontološke centre; preduzeća koja se bave dezinfekciojm i deratizacijom, uslugama prevoza, taksi udruženja i mnogo drugoga u svim oblastima koje su od značaja za funkcionisanje Grada u vanrednim situacijama.
Neznanje ne abolira od odgovornosti nikoga. I da problem bude i dalje nerešiv, potrudili su se u Sektoru za vanredne situacije, jer prestankom važenja prethodnog Zakona, prestala su da važe I sva podzakonska akta koja regulišu ovu oblast, a nova nisu izrađena te se ne mogu obrazovati, obučiti I opremiti jedinice civilne zaštite opšte namene.
Da li se bar nešto uradilo na rešavanju problema?
Grad Beograd je tokom 2019. godine doneo odluku na sednici Štaba za vanredne situacije o obrazovanju jedinica civilne zaštite. Lično sam svima sa svojim saradnicima izvršio sve pripreme u gradskim opštinama. Izvršene su sve pripreme za obrazovanje i opremanje jedinica civilne zaštite.
Izvršena je obuka stručnih lica u svim gradskim opštinama zajedno sa Ministarstvom odbrane, o obrazovanju i načinu popune, a popuna obrazovanih jedinica bi se vršila sa neraspoređanim vojnim obveznicima prema obrazovnoj i stručnoj spremi, potrebi jedinic civilne zaštite, prvenstveno sa vojnim obveznicima koji su civilno služili vojni rok.
I umesto da smo krajem 2019. imalimo preko 2000 pripadnika jedinica civilne zaštite u svim gradskim opštinama, čime bi Grad Beograd prvi dobio jedinice civile zaštite - šta se dešava?
Sektor za vanredne situacije krajem 2019,godine, zaustavlja obrazovanje jedinica civilne zaštite opšte namene, u čemu su aktivno učestvovali njegova ovlašćena lica, sa obrazloženjem da su prestale da važe podzakonska akta, nova nisu doneta i ništa planiranog i započetog nije moglo da se uradi.
U Srbiji svaka vanredna situacija se rešava ad hok, angažovanjem lokalnih političara uz podršku državnih organa, pa imamo situaciju tokom majskih poplava 2019 .godine u Gradu Beograda, da je težište je bilo samo na pomoći GO Palilula (proglašena je vanredna situacija u Borči, Ovči, Krnjači I Kotežu) i GO Zemun, kojima je pružena sva pomoć Grada i Uprave za vanredne situacije za Grad Beograd.
Posebno su zapostavljene GO Stari Grad i GO Novi Beograd, gde su građani Novog Beograda pretrpeli ogromne štete usled bujičnih poplava, izlivanja kišne kanalizacije i nemogućnosti kišne kanalizacije da primi ogromne količine vode, te su im poplavljeni objekti, lokali, automobile i drugo. A šteta je nadoknađena samo građanima GO Palilula i GO Zemun.
Kakva su Vaša iskustva, s obzirom da ste vodili sektor civilne zaštite?
Iskustva su brojna, ali moram istaći da su jedinice civilne zaštite brojale preko 100.000 pripadnika koje su se nalazile u svim opštinama na teritoriji R Srbije sa pripadjućom opremom, obukama, vežbama i učešćima u vanrednim sitauacijama, ali i preventivno.
Sama Uprava koja se bavila poslovima civilne odbrane i civilnom zaštitom, imala je po sistematizaciji radnih mesta 2061 sistematizovano radno mesto, sa popunom oko 1300 obrazovanih i iskusnih ljudi.
Posebno se ističe rešavanje kriza i učešća u svim aktivnostima tokom 2005.godine u poplavama na teritoriji sela Jaša Tomić, od aktiviranja jedinica civilne zaštite na sednici Vlade Republike Srbije, stavljanjem svih resursa i materijalnih sredstava i opreme na raspolaganje ugroženom stanovništvu; evakuacija, sklanjanje, zbrinjavanje ljudi I sklanjanje životinja, normalizacija života na poplavljenoj teritoriji, kao i asanacija terena od brojne uginule stoke, kao I dezinfekcija I deratizacija.
Mora se istaći I činjenica da je jednovremeno Civilna zaštita rešavala dve krize: poplavu i potragu za unesrećenim na Žabaljskom mostu, aktiviranjem spasilačkih timova na vodi i pod vodom.
Tokom same akcije potrage, uspeli smo da nabavimo iz SAD najmoderniji sonar, koji je kupila Vlada R Srbije na osnovu naših stručnih potreba, a gde je danas taj sonar i u kakvom je stanju nije poznato.
Kao osnovni problem ističe se saznanje da je Uprava-Sektor, bila “kuća” u”kući” je smo bili u sastavu Ministarstva odbrane, sa punom finansijskom samostalnošću, ali problem je nastao dolaskom na čelo kao ministra odbrane Borisa Tadića, sa kojim je počelo urušavanje civile zaštite, jer je nametnuo “dvojnost” u primeni Zakona i propisa-Uprava je bila Republički organ, sa primenom svih važećih Republičkih propisa, a onda je on nametnuo “vojne” propise koji su u svemu otežali pa i onemogućili nabavke i dalje opremanje.
Posebno i pogubno je bilo “ministrovanje” Prvoslava Davinića kao ministra odbrane, koji je u toku poplava 2005.godine doneo odluku da se otpusti 800 ljudi iz Uprave, pa uz svađu i moju golgotu, naredba je bila da se otpusti 600 ljudi i izradi nova sistematizacija radnih mesta, čime je definitvno počelo potpuno urušavanje civilne zaštite.
Kao dobro, posebno ističem izuzetan profesionalan kadar koji je nosio poslove civilne zaštite, a isti su bili okosnica tokom formiranja Sektora za vanredne sitauacije, da bi tokom vremena u potpunosti zapostavljeni na račun ljudi koji su primani u Sektor ili su u Sektor iz raznih razloga dolazili iz MUP-a.
Ko je odgovoran za katastrofalne posledice poplava u Srbiji? Da li je to prosto prirodna katastrofa, da li su građani nemarni ili je nemarna država ?
Odgovor na ovo pitanje je veoma kompleksan, posebno u delu koji se odnosi na odgovornost države i građana. Normalno je da je isključiva odgovornost na državi, odnosno na brojnim institucijama i javnim preduzećima koji nose svoj deo odgovornosti, a svemu tome značajan doprinos daju nemar i neodgovornost građana.
Indikativno je da se sve poplave, kao i bujične poplave događaju u istom vremenskom peridu, godišnjem dobu, te je normalno da se i država odgovorno odnosi u pogledu prevencije. Osnova problema leži u nepodeljenosti odgovornosti, te imamo situaciju da su u poplavama velikih razmera “svi krivi i da niko nije kriv”. Jer svako ima opravdanje da je uradio svoj deo posla. To je birokratski pristup rešavanju problema.
Dokumenti koji regulišu ovu oblast imaju od nekoliko stotina do više od 1000. Tako da predsednici opština, gradonačlenici i druga odgovorna lica ne mogu ni da pregledaju, a kamoli da postupe preventivno i u realnom vremenu, tako da su to samo gomile papira kao obaveza koja je zakonski ispunjena.
Koliko je važno obrazovanje i obuka građana u kontekstu civilne zaštite?
Od izuzetne važnosti je obrazovanje i obuka građana pre svega u okviru civilne odbrane, a onda i u kontekstu civilne zaštite. Ako nema civilne zaštite, jedinica civilne zaštite, nikakva edukacija niti obuka neće imati svrhe, jer imamo puno dobrih primera u školama i među omladinom za pojedine aktivnosti civilne zaštite (prva medicinska pomoć, evakuacija, učešće u poplavama itd).
Obrazovanjem i postojanjem moderne i brojne civilne zaštite koja je oslonac u sistemu zaštite i spasavanja, mogući su efekti edukacije i obuke od predškolskog uzrasta i školske omladine, pre svega sa aspekta prevencije pa do kasnijeg učešća u nekoj od jedinica civilne zaštite (primeri su Mađarska, Rumunija, Slovenija koje se sa edukacijom i obukom kreću još od predškolskog uzrasta i na način ih izuzetno motiviše za poslove prevencije u svom uzrastu a kasnije i u civilnoj zaštiti).
U kojoj meri je važna međunarodna saradnja? Videli smo veliku međunarodnu pomoć Srbiji 2014, ali je i Srbija pomagala drugima poslednjih godina.
U velikoj meri je veoma važna međunarodna saradnja na ovom planu, a to je posebno i naša obaveza u okviru pristupnih poglavlja EU, koja ima izuzetne razvijene mehanizme međunarodne saradnje, posebno sa susednim zemljama.
Oblici saradnje su brojni, počev od bilateralnih sporazuma u pomoći I saradnji u slučajevima katastrofa, do izgradnje mehanizama za prevenciju I delovanje u nesrećama, te je vidna I pomoć nakon katastrofalnih poplava u vidu različite pomoći, a posebno u obnovi I sanaciji šteta. Sektor ima dobru saradnju I sporazume sa Rumunijom, Mađarskom I drugo u vezi zajedničkog delovanja u katastrofama, tj u prevenciji, preduzimanjem niza konkretnih mera I formiranjem zajedničkih tela.
Dobar primer je najava poplavnog talasa od strane Hrvatske tokom majskih poplava 2014. godine I saradnja na planu odbrane od poplava na reci Savi. Ovo je veoma značajno, jer na primer, 2005,godine, Rumunija nija najavila poplavi talas, te smo to uočili tek kada smo se podigli helikopterom I videli “cunami” iz Rumunije.
Koliko je važna regionalna saradnja, posebno u kontekstu poplava i šumskih požara?
Samo pitanje daje i odgovor da je izuzetno važna međunarodna saradnja na svim poljima, posebno saradnja sa susedima, pre svega u prevenciji a onda i u zajedničkom delovanju u poplavama I šumskim požarima koji ne znaju za granice.
Jedno od najvažnijih pitanja u ovoj saradnji je rana najava poplave i šumskih požara na svojoj teritoriji, a koji će ugroziti I susednu državu. U pograničnim delovima sa Mađarskom i Rumunijom, sporazumima je definisano slobodno prelaženje granice spasilačkih timova za pružanje pomoći (gašenje požara, poplave..)
Kakva su iskustva u Evropi i svetu i na koji način se mogu primeniti u Srbiji?
Evropa je posvećena pitanju organizacije i funkcionisanja jedinstvenog Sistema zaštite i spasavanja i kao takva donela je brojne Direktive, Instrukcije i zakonska akta, zahvaljujući kojima su u brojnim zemljama Evrope izgrađeni efikasni sistemi zaštite i spasavanja, sa modernom, obučenom i opremljenom civilnom zaštitom, koja uz pomoć profesionalnih vatrogasno-spasilačkih efikasno deluje u svim katastrofama.
Važno je istaći i zajedničko delovanje zemalja EU u katastrofama i efikasno funkcionisanje broj “112” u svim zemljama EU. U većini zemalja civilna zaštita je poseban državni organ koji je u svemu samostalan, koji ga iz tog razloga čini I efikasnim u katastrofama.