Item List

"Munjeviti udar 2021": Srbija prednjači po velikim nacionalnim vežbama

26/06/2021 Višednevni maneveri "Munjeviti udar 2021" treća su velika nacionalna vežba Vojske Srbije od 2016. godine. One po brojnosti svrstavaju srpske oružane snage na prvo mesto u regionu i u sam evropski vrh. Na aktuelnoj taktičkoj vežbi sa bojevim gađanjem "Munjeviti udar 2021" uzbunjeno je 15.000 vojnika, što je većina uniformisanog sastava Vojske Srbije (VS). U poređenju sa tim, na združenoj vežbi "Morava" 2016. VS je angažovala je 13.000 vojnika, a dve godine kasnije na "Veku pobednika" učestvovalo je 8.000 uniformisanih ljudi. O relevantnosti tih brojki govore primeri iz regiona gde se uglavnom održavaju međunarodni manevri NATO i SAD sa vodećom ulogom Vašingtona po broju ljudstva. Hrvatska je najveće nacionalne manevre "Velebit 18" organizovala 2018. sa 5.677 vojnika. Rumunija je 2021. na "Dačiji 21" izvela 10.000 ljudi, uz podršku 5.000 savezničkih vojnika . Uzbuna za "Munjeviti udar 2021", prema saznanjima Balkanske bezbednosne mreže, obuhvatila je sve komande i jedinice. Vežba je zvanično počela 15. juna, ali su jedinice izašle na teren četiri dana ranije u skladu sa planom uzbunjivanja. U vežbi učestvuju sve četiri brigade Kopnene vojske, Mešovita artiljerijska brigada, Rečna flotila, logistika i jedinice telekomunikacija, 3. i 5. bataljon vojne policije, 63. padobranska i 72. brigada za specijalne operacije, 204. i 98. vazduhoplovna brigada, 126. brigada VOJIN i 250. raketna brigada za protivvazduhoplovna dejstva. Treća brigada izvela je najveću noćnu vežbu na vojnom kompleksu Pasuljanske livade. Po prvi put su masovnije korišćeni moderni borbeni sistemi sa termovizijskim i infracrvenim kamerama i nišanima. Najveća aktivnost održava se na Pešterskoj visoravni sa više od 2.000 vojnika, nekoliko desetina borbenih vozila i vazduhoplova. Paralelno sa velikim vojnim vežbama Vojska Srbije se pripremala za mirovne misije, organizovala međunarodne vojne vežbe i sprovodila redovnu obuku. Tako je u Srbiji ovog meseca održana i velika multinacionalna vežba "Platinasti vuk 21" za izvođenje mirovnih operacija gde je pored vojske domaćina učestvovala Velika Britanija, Francuska, Slovenija, Rumunija, Mađarska, Bugarska, Bosna i Hercegovina, Grčka i SAD. Slično je bilo 2016. kada po je završetku multinacionalne vežbe "Platinasti vuk 16" sa 7 partnerskih zemalja VS otpočela Komandno taktičku vežbu "Morava 2016" na više lokacija uz angažovanje svih jedinica vojske, čak i rezervnog sastava. Prema saznanjima Balkanske bezbednosne mreže na početku "Morave 2016" uzbunu je dobilo 20.000 pripadnika VS, kako bi se proverilo reagovanje bukvalno svih komandi i jedinica, ali je na poligone izašlo oko 13.000 vojnika. Broj učesnika ograničen je na 13.000 ljudi kako bi se izbegao dolazak stranih posmatrača, što je obaveza Srbije po Bečkom dokumentu o kontroli naoružanja. Tada je VS imala znatno manju količinu modernih borbenih sredstava i opreme, što se posebno održavalo na učešće Ratnog vazduhoplovstva na vežbi, ali se videlo i kod specijalnih jedinica. Na poligonu Pasuljanske livade zajednički su delovali pripadnici Treće brigade Kopnene vojske i 98. vazduhoplovne brigade, uz podršku drugih jedinica Vojske Srbije. Posebno se istakla udarna jedinica Vojske Srbije 4. brigada. Ona je imala važnu ulogu u vežbi "Platinasti vuk 16", a u vreme izvođenja vežbe ispratila je 169 pripadnika u mirovnu misiju UN u Libanu. I tada se 4. brigada sa snagama ojačanog pešadijskog bataljona uputila na Peštersku visoravan gde je izvedena vežba na temu Izvođenje napadne operacije, uz podršku 2. brigade. Iako je od 2016. počeo ozbiljan odliv ljudi iz Vojske Srbije, na svim nivoima, nastavljeno su aktivnosti sa učešćem velikog broja ljudi. Prednjačili su prikazi i vojne parade povodom državnih praznika, ali je zadržan i kontinuitet izvođenje velikih vojnih vežbi. Povodom Dana pobede i primirja u Drugom svetskom ratu koji se inače obeležava 11. novembra, Vojska Srbije je 10. novembra 2018. godine izvela veliku vežbu Vek pobednika 1918-2018 koju je Radio televizija Srbije direktno prenosila. Tada je na 10 lokacija u vežbi učestvovalo oko 8.000 pripadnika Vojske Srbije. Iako je učestvovao manji broj ljudi, upečatljiva je bila nova oprema kod specijalnih jedinica, kao i veći broj aviona i helikoptera. Televizijski prenos sa propratnim programima trajao je više od 8 sati.

"Slovensko bratstvo": Bombarderi umesto protivterorističkih jedinica

01/10/2020 Vežba "Slovensko bratstvo-2020" održana je bez Srbije. To se ispostavilo kao dobra odluka jer se nekadašnja zajednička vojna vežba Moskve, Minska i Beograda pretvorila u demonstraciju ruske vojne snage na granici EU i NATO. Oko 60 pripadnika Vojske Srbije (VS) predviđenih za put u Belorusiju bili bi samo jedan procenat učesnika vežbe, ali bi trilateralni format kao politički važan simbol uvukao Beograd u turbulentne odnose velikih sila. "Slovensko bratstvo" održava se od 2015. i vežbe su bile protivpobunjeničkog karaktera, a sada je prikazana moć Ruske armije u strategijskoj podršci savezničkoj Belorusiji. Na nebu iznad poligona u Brestu pojavili su se strategijski bombarderi. Vežba je održana bez Srba i organizatori su izbegli da pomenu nedostatak trećeg učesnika. Nesumnjivo bi se otvorilo pitanje što su vojnici iz Srbije došli u Brest smešten na puškomet od Poljske i da vežbaju uz podršku strategijskih bombardera koji nisu deo ni jednog realnog scenarija taktike VS u borbi protiv pobunjenika ili terorista. Odluku da ne ide u Brest Srbija je obrazložila širim kontekstom koji je doveo do šestomesečnog prekida vojne saradnje sa svim državama partnerima. To je poljulalo ugled Beograda na međunarodnom planu, ali bi cena odlaska u Belorusiji bila ozbiljna i prouzrokovala burne reakcije EU i SAD. Drastične razlike u odnosu na dosadašnje vežbe Broj učesnika vežbe i angažovane tehnike za "Slovensko bratstvo" povećan je dramatično. Prošle godine na trilateralnoj vežbi održanoj u Srbiji bilo je 750 ljudi, a na "Slovenskom bratstvu-2020" preko 6.000 ljudi. Sa par desetaka borbenih vozila tehnika vežbe je porasla na oko 500 jedinica borbene tehnike. Na toj listi bilo je oko 90 tenkova, 350 borbenih vozila pešadije i padobranskih borbenih vozila i preko 130 artiljerijskih oruđa. Avijacijska podrška posebno je iznenađenje nove vežbe jer su Rusi poslali dva strategijska bombardera Tu-160 koja su letela duž granica Belorusije sa Poljskom. Njihov zadatak bila je podrška padobrancima na zemlji. Lovačku zaštitu pružila je beloruska avijacija sa dva Su-30. U glavnoj dinamici vežbe šest bombardera Tu-22M došla su iz ruske baze Šajkovka, bombardovala su ciljeve na poligonu Ružanski kod Baranoviči (mesta gde su sada na remontu i modernizaciji četiri MiG-29 za Vojsku Srbije) i vratli su se kući. Ruskim zvaničnim vojnim jezikom rečeno "svi školski ciljevi su uništeni" i pod bombama je nestala simulirana kolona tenkova protivnika. Ruski potez bila je jasna poruka NATO koja je usledila posle američkog "Savezničkog neba" – preleta šest strategijskih bombardera B-52H kroz savezničke vazdušne prostore 28. avgusta. Tri nedelje kasnije Rusi su vratili istom merom i pokazali da mogu da zaštite saveznika nadzvučnim bombarderima i snagama za brzo reagovanje. Na pet trilateralnih vežbi koje su održane od 2015. do 2019. scenario je bio zasnovan na borbi protiv pobunjenika odnosno kako se to kaže u ruskoj vojnoj terminologiji "nezakonitih oružanih sastava". Na "Slovenskom bratstvu-2020" prvi deo vežbe bio je sličan ako se izuzmu neki elementi dinamike kao što je nasilni prelazak vodene prepreke sa borbenim vozilima. Ruski padobranci koristili su guseničare desantna borbena vozila pešadije BMD-4 i BTR-MDM Rakuška, a belorusi točkaše BTR-80. Zatim, za razbijanje malih diverzantsko-izviđačkih timova nije uobičajna artiljerijska podrška, ali na vežbi se tuklo snažno iz haubica D30 kalibra 122 m i samohodnih oruđa 2S9 Nona kalibra 120 mm. Potom su usledila dejstva koja su potpuno odudarala u odnosnu na ranije vežbe – beloruska mehanizovana brigada i ruski desantni bataljon borili su se protiv protivnika koji je prodirao ka velikom gradu. U borbu su uvedeni tenkovi T-72B i borbena vozila pešadije BMP-2, a vazdušnu podršku pružala odeljenja dvomotornih lovaca Su-30, jurišnika Su-25 i Jak-130. Belorusi su angažovali 38. samostalnu gardijsku desantno-jurišnu brigadu čiji je garnzion Brest i koja je bila domaćin Rusima i Srbima na Slovenskom bratstvu-2017. U glavnoj dinamici vežbe beloruski kontigent je narastao na hiljade ljudi iz dve mehanizovane brigade, artiljerijskih i PVO diviziona itd. Rusi su umesto jednog bataljona od orijentaciono 300 ljudi koliko je njihov kontigent imao na ranijim trilateralnim vežbama poslana su u Belorusiju čak tri ojačana bataljona sa oko 1.000 ljudi i 100 komada teške ratne tehnike. Zvanično, najavljen je bataljon formiran od delova 234. gardijskog desantno-jurišnog puka iz garnizona Pskov iz 76. divizije vazdušno-desantne vojske (VDV) koji je došao na poligon Brestskij. Toj jedinici pridružio se bataljon formiran od delova 137. gardijskog padobransko-desantnog puka iz Rjazanja koji je deo 106. divizije. Za taj bataljon odredište je bilo poligon Gožski kod grada Grodno. Oba jedinice su tehniku prebacile u Belorusiju na železničkim vagonima što je tradicionalni i ekonomični ruski pristup. Na glavnoj dinamici vežbe usledilo je iznenađenje – iz 20 četvoromotornih Iljušina 76MD iskrcano je 265 ljudi i 40 jedinica tehnike još jedne jedinice – iz 217. gardijskog padobransko-desantnog puka iz 98. divizije VDV. Ljudi i tehnika ukrcani su u avione u svojoj bazi u Ivanovu smeštenom 250 km severoistočno od Moskve i preleteli su preko 1.500 km do desantne prostorije. Od četiri divizije koje čine VDV na "Slovenskom bratstvu-2020" učestvovale su tri divizije. Komandant ruskog sastava bio je komandant 98. divizije VDV – četrdesetosmogodišnji general major Nikolaj Petrovič Čoban. Njegovo prezime je neobično za Ruse jer je rodom iz Gagauzije, dela Moldavije koji je privržen ruskom jeziku i ćirilici i brani autonoman status u odnosnu na Moldaviju. Vežba je održana od 14. do 25. septembra, a zatim su Rusi polako popakovali tehniku za povratak kući. Na železničke vagone 30. septembra ukrcano je preostalih 70 borbenih vozila i poslano u matične garnizone.

"Zaboravljeni" vojni projekti: Morava, Bumbar, Sora i Himera

23/09/2020 Modularni lanser raketa Morava, samohodna haubica Sora, protivoklopni sistem Bumbar i sistem za otkrivanje artiljerije Himera ne spominju se u aktuelnim promotivnim natpisima o dostignućima sistema odbrane. Još uvek ih nema u arsenalu Vojske Srbije iako mogu da ojačaju njene sposobnosti. Sudbina četiri velika projekta razvijana proteklih godina i dalje se ne nazire. Njihova budućnost ne može da se uvidi ni iz izjava zvaničnika. Na sajtu Vojnotehničkog instituta (VTI) nalaze se u rubrici "tekući projekti". Projekat modularnog lansera raketa LRSVM Morava započet je 2011. Laki prenosni protivoklopni sistem Bumbar počeo je da se razvija još devedesetih godina. Samohodna haubica SORA i akustički uređaj za detekciju artiljerske vatre Himera predstavljeni su javnosti početkom druge dekade ovog veka. Još pre sedam godina najavljivao se njihov ulazak u arsenal Vojske Srbije, ali se to još nije dogodilo. Za projekat Bumbara se govorilo još 2008. godine da se završava i da će uzletiti nakon odlaganja od 1994. Slične najave Ministarstvo odbrane Srbije dalo je davne 2012. U naoružanje vojske nije ušao do danas. Jedan od vodećih domaćih stručnjaka za razvoj savremenog oružja i nekadašnji čelnik Vazduhoplovnotehničkog instituta general potpukovnik u penziji Savo Pustinja kaže da problem nedovršenih projekata ima dugu predistoriju i da je rezultat lošeg rukovođenja i nestručnosti. On podseća da je SFRJ imala dva instituta za razvoj oružja. VTI se bavio kopnenim sistemima uglavnom po licencama i Vazduhoplovnotehnički institut koji je razvijao avijaciju i naoružanje. „Posle ukidanja Vazduhoplovnotehničkog instituta 1992. vazduhoplovni programi su postali neizvesni i nesuvislo programirani. Primeri su velika medijska najava i sklapanje ugovora za modernizaciju aviona G-4 i Orao od kojih se konačno odustalo kada je shvaćeno da su besmisleni, što je od početka bilo jasno. Taj promašaj je ispao bacanje novca, što se i znalo“, ukazuje general Pustinja. On dodaje da je nedovršenosti projekata doprinelo pogrešno upravljanje specifičnim tehnologijama, loša organizacija, "mešanje baba i žaba i partijsko kadrovanje u uslovima oskudice ljudskim resursima, dok su stručni kadrovi razjureni". Pustinja naglašava da je greška što se zajedno razvijaju visoke i takozvane niske tehnologije i da na tu situaciju dodatno utiče "politički marketing koji ignoriše realnost". "Najnegativniji uticaj je rušenje svetskog principa upravljanja vrhunskim tehnologijama. Jugoimport SDPR-u su date ingerencije da upravlja s tim soficiranim tehnologijama, što je apsurd, nigde viđen u svetu", zaključuje Pustinja. Morava Najmoćniji projekat, modularni lanser raketa Morava odnosno LRSVM započet je 2011. godine. Već početkom 2015. godine zajedničkim radom inženjera VTI-ija i nekoliko preduzeća namenske industrije, napravljen je funkcionalni model koji je pred medijima veoma uspešno dejstvovao na poligonu u Nikincima. Morava je projektovana da zameni lansere M-77 Oganj i M-94 Plamen S, a modularnost je najvažnija nova borbena karakteristika ovog sistema. Može da ispaljuje više vrsta raketa Plamen, Oganj i Grad. Morava ima inercijalni navigacioni sistem, sistem za upravljanje vatrom i nemoguće ju je ometatati. U skladu sa iskustvima ratova 90-ih, nije oklopljena već napravljena za borbu „udari i beži“. Iako je posle uspešnog testiranja 2015. godine zvanično najavljeno da će Morava ući u serijsku proizvodnju, priča se odjednom promenila. Na scenu stupaju projekti novog modularnog oklopnog lansera Oganj i modernizacije postojećeg raketnog oruđa M-77 Oganj. U modernizovani M-77 Oganj koji je ušao u naoružanje Vojske Srbije jula 2020. godine, sa Morave su preuzeti sistemi navigacije, nišanjena, automatizacije i elektronike. Digitalizovani Oganj se testira sa više tipova raketa, ali još nema naznaka kada će biti uveden u naoružanje VS i da li će biti mediji kao u slučaju Morave, moći da uživo prate gađanje. Ostaje nejasno zašto je sistem oklopljen i time smanjena njegova prohodnost, kada na primer tokom sukoba 90-ih godina, čak ni NATO avijacija niti bilo koja druga zaraćena nije uspela da pogodi nijedan višecevni lanser raketa. Bumbar Drugi nezavršeni projekat je laki prenosni protivoklopni sistem Bumbar koji je počeo da se razvija još 90-ih godina. Dugo se reklamirao na sajmovima u Srbiji i inostranstvu, ali serijske proizvodnje i dalje nema. Najavljivan je i kao jak izvozni adut. Domet Bumbara je od 75 do 600 metara, probija oklop svih savremenih tenkova i moguće je dejstvo iz zatvorenog prostora za borbu u urbanoj sredini. Posadu čine 1 ili 2 vojnika i Bumbar može da se koristi u svim vremenskim uslovima danju i noću. VS u naoružanju trenutno nema protivoklopni sistem koji bi bio ekvivalent Bumbaru, niti se najavljuje kupovina nečeg sličnog iz inostranstva. SORA Projekat koji je predstavljen 2013. godine, razvijan, pa gurnut u stranu je samohodna haubica SORA ( Samohodno Oruđe Artiljerije) kalibra 122 mm. Na kamion FAP-2026 montirana je vučna haubica D-30J, sa ugrađenim automatskim punjačem, elektronikom, automatikom i inercijalnim navigacionim sistemom. Domet je 15 kilometra sa standardnom i 21,5 km sa modernizovanom municijom. Sistem je jeftin i jednostavan za obuku, a i FAP-ov kamion i haubica D-30J su pokazali odlične karakteristike u borbenim dejstvima. Sora se razvija(la) kao zamena za postojeću samohodnu haubicu Gvozdika kalibra 122 mm koja koristi i istu municiju. Međutim, Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije su se odlučili da modernizuju postojeću haubicu Gvozdika. Mane Gvozdike jesu mala brzina na asfaltnom putu, jer je vozilo guseničar. Kutijasto oklopno telo značajno ograničava prostor za modernizaciju i smeštaj municije na primer. Himera Pored Morave i Sore, Vojska Srbije dugo čeka na uvođenje u naoružanje i sistem za zvukometrijsko izviđanje Himera. Sistem nazvan po zveri iz starogrčke mitologije, akustičkim instrumentima meri zvuk detonacije projektila i tako otkriva protivničku artiljeriju. Domet je 30 kilometra bez obzira na konfiguraciju terena, a mogućnost greške je 50 metara na daljini od 15 kilometra, što je slično preciznosti artiljerskih radara. Himera nije radar već sistem akustike i zato je otporna na ometanje i nemoguće je otkriti. S obzirom da ne emituje signale, Himera može da bude blizu linije fronta, da otkriva protivnika i procenuje preciznost sopstvene artiljerije. Ima još projekata Vojnotehničkog instituta čiji rezultati još nisu na vidiku. To su bespilotna letelica Pegaz, laserski vođena bomba, a više godina je razvijana mala bespilotna letelica Vrabac. Taj projekat je prvo obustavljen, započet nov i 2020. je Vrabac uveden u naoružanje Vojske Srbije. Projekti VTI koji se modernizuju već godinama su avioni Orao i Super Galeb G-4.

ABHO Vojske Srbije u borbi protiv korone

19/04/2020 Jedinice ABHO Vojske Srbije angažovane su širom zemlje na suzbijanju koronavirusa i raspolažu sa jednim od najsavremenijih sistema koji može da dezinfikuje do 20 hiljada kvadratnih metara za jedan sat. Iako se rad domaćeg ABHO našao u senci gostujućih ruskih kolega, srpski "Abehajci" visoko su cenjeni u svetu. Njihov centar u Kruševcu pohađaju vojnici sa svih meridijana - od Kine do SAD. Domaći „Abehajci“ kao i njihove ruske kolege imaju zaštitna odela, mobilne i prskalice na kamionima predviđene za dekontaminaciju od radioaktivnih, hemijskih ili bioloških sredstava. Ta vozila službeno se nazivaju "automobili – cisterne za dekontaminaciju" i sada služe za borbu protiv korona virusa. Prema vojnoj terminologiji virusi se smatraju biološkim oružjem i tako se i tretiraju da bi se sprečilo njihovo širenje. Jedinice ABHO Vojske Srbije u borbi protiv korone dezinfikovale su objekte i ulice u više gradova i opština. Korišćen je rastvor natrijum hipohlorita koji uništava bakterije i viruse. Takođe su uspostavili dezinfekcione punktove i dezinfikovali sve privremene bolnice u Srbiji pre prijema pacijenata. Oprema ABHO Vojske Srbije Vojska Srbije koristi raznovrsna specijalna zaštitna sredstva ABHO. Po performansama se posebno ističe savremeni sistem za dekontaminaciju Sanijet C.921 italijanske proizvodnje. Uređaj je montiran na domaće terensko vozilo FAP 1118BS/AV zajedno sa rezervoarom za vodu. Taj sistem formira aerosolne čestice i omogućava dekontaminaciju do 160 ljudi za jedan sat ili do 15 vozila. Prema normi za dekontaminaciju prostora može da očisti od 10 do 20 hiljada kvadratnih metara za sat. Iz vremena JNA nasleđena su vrlo efikasni automobili-cisterne za dekontaminaciju ACD-M78 koji su korisni u borbi protiv virusa. Reč je o vozilu TAM-150T11BV sa ugrađenim sistemom za dezinfekciju do 200 ljudi sa jedan sat ili 500 metara puta širine pet metara. ABHO jedinice Vojske Srbije imaju iskustvo u dezinfekciji u vanrednim okolnostima i zapaženu ulogu su imali posle poplava u Obrenovcu i drugim mestima u Srbiji. Tada je brzom i efikasnom dezinfekcijom ulica, vozila i domaćinstava, kao i uklanjanjem uginulih životinja sprečeno širenje raznih zaraznih bolesti. Posebno je bilo važna akcija oko toka reke Kolubare jer je to područje pogodno za širenja opasnog bacila antraksa. Prestiž u svetu Iako ABHO VS proteklih dana nije dobio tako veliku pažnju kao njihove ruske kolege koje su došle u pomoć Srbiji, domaći "Abehajci" uživaju veliki međunarodni ugled. I dok je snaga ruskog ABHO bazirana na masovnosti i činjenici da dolaze iz jedne velike zemlje, ABHO služba Vojska Srbije ima dugu tradiciju i spada među retke male formacije za koje se zna u svetu. Još od vremena Kraljevine Jugoslavije srpski "Abehajci" se nalaze u Kruševcu. Tamo su danas 246. bataljon ABHO i Centar za usavršavanje kadrova ABHO. Obuka stranih vojski ili inspektora međunarodnih organizacija u Kruševcu se odvija bukvalno svaki dan. Od 2015. godine se održavaju velike vežbe "Balkan Response" gde osim ABHO jedinica VS, učestvuju policija, medicinske službe, vatrogasci, zemlje regiona i inspektori Međunarodne agencije za borbu protiv hemijskog oružja. Poslednja vežba održana je 2018. godine. Centar za usavršavanje kadrova ABHO ima status regionalnog centra za obuku u okviru NATO programa Partnerstvo za mir, što je jedno od najvećih međunarodnih priznanja za ovaj centar. Samo dva dana pre proglašenja vanrednog stanja u Srbiji, u Kruševcu je održan namenski međunarodni kurs borbe protiv biološkog oružja gde su srpski "Abehajci" zajedno sa Zavodom za javno zdravlje iz Kruševca, Centrom za toksikologiju VMA i Institutom „Vinča“ obučavali vojnike Belorusije, SAD, Bosne i Hercegovine, Grčke, Italije, Kipra, Severne Makedonije i Španije. Krajem februara u Kruševcu je realizovana obuka vojnika na služenju vojnog roka za vojnu specijalnost dekontaminator ABH službe. Oni danas u Srbiji imaju važnu ulogu u dezinfekciji objekata i vozila u borbi protiv širenja korona virusa.

Američka ponuda Hrvatskoj: eskadrila F-16 za 140 miliona $

01/09/2020 U utakmicu za nabavku višenamenskog borbenog aviona u Hrvatskoj uključila se ponuda iz SAD sa polovnim letelicama F-16, javlja portal Obris. Prema eksluzivnim navodima tog portala ponuđena cena za letelice po komadu je 11,5 do 14 miliona dolara za F-16A i 12,5 do 15 miliona dolara za F-16B. To znači da bi eskadrila od 12 polovnih F-16 Hrvatsku koštala između 140 i 170 miliona dolara. Prema nedavnoj izjavi hrvatskog ministra odbrane Maria Banožića Hrvatska ima tri mogućnosti za nabavku borbenih aviona. Prva je nabavka novih letelica od SAD ili Švedske. Druga je nabavka polovnih evropskih lovaca - italijanskog Jurofajtera ili francuskih Rafala. Treća opcija su polovni F-16 od Norveške, Izraela i Grčke. Sada se pojavio ponuđač F-16 iz SAD. Prema navodima Obrisa reč je ponudi kompanije ProAeronautics koju vode američki vojni veterani. Firma se bavi vazduhoplovnim i logističkim uslugama i podršci klijentima iz javnog i komercijalnog sektora. U ponudi ProAeronautics nudi se 12 polovnih F-16, od čega deset jednoseda Blok 20 i dva dvoseda Blok 15. Reč je o letelicama koje mogu da se modernizuju na verziju Blok 50. Ova kompanija nudi godinu dana od prve isporuke još 16 borbenih aviona F-16 koji mogu da se unaprede na verziju Blok 50. Potencijalno su dostupna i još četiri F-16B navodi Obris. ProAeronautics nudi Hrvatskoj razgovore o nabavci dodatne opreme kao što su podvesni nišanski kontejneri, sistemi za elektronsko ratovanje, izviđački kontejneri i slično. U ponuđenu cenu nisu uračunati troškovi modernizacije na nivo Blok 50, što zahteva dodatne pregovore. Prema navodima Obrisa, ponuda Hrvatskoj iz SAD povoljnija je od paketa koji je ponudila Grčka koja vredi 180 miliona dolara. Iako je za dugoročno obezbeđivanje hrvatskog vazdušnog prostora optimalno rešenje kupovina novih letelica direktno od proizvođača, reč je skupljem pristupu. Zbog toga bi za Hrvatsku u slučaju izbora polovnih letelica iz SAD najprirodnije bilo da se one kupe iz zemlje porekla, makar bilo reč i ponudi privatne kompanije koja se sprovodi pod okriljem vlade SAD. Time bi se u startu otklonio problem usklađivanja opreme sa partnerima iz SAD, uklonili bi se dodatni troškovi prevoza letelica u SAD za sertifikaciju i modernizaciju a olakšala bi se i obuka personala i uvođenje opreme u operativnu upotrebu sa osloncem na partnere. Ceo tekst o američkoj ponudi F-16 za Hrvatsku obavljen je 1. septembra na portalu Obris i možete ga pročitati ovde.

Američke "Zelene beretke" i srpski specijalci na vežbi

07/03/2021 Srbija je obnovila međunarodnu vojnu saradnju prekinutu septembra prošle godine posetom američkog generala Dejvida Tabora i tradicionalnom vežbom koju policijski SAJ i specijalci Vojske Srbije izvode sa specijalnim snagama Vojske SAD. Šesta po redu zajednička vežba specijalnih snaga počela je prvih dana marta dolaskom američkih "Zelenih beretki" u bazu Specijalne antiterorističke jedinice 13. maj kod Batajnice i trajaće mesec dana, saznaje Balkanska bezbednosna mreža. U prvoj sedmici SAJ i "Zelene beretke" uvežbavale su sanitetsko zbrinjavanje i streljaštvo. "Beretke" pripadaju 1. bataljonu,10. grupa specijalnih snaga oružanih snaga SAD čija se baza nalazi kod Štutgarta u Nemačkoj. Otvaranju vežbe prisustvovao je komandant evropske Komande Specijalne snaga Vojske SAD general major Dejvid Tabor koji je bio u zvaničnoj poseti Srbiji. Na sajtu Vojske Srbije u rubrici "međunarodna saradnja" od 2. marta stoji da je Tabor razgovarao sa načelnikom Generalštaba VS generalom Milanom Mojsilovićem i obišao 72. brigadu za specijalne operacije. "Američke snage su usredsređene na izgradnju srpskih kapaciteta za odgovor na pretnje uključujući potencijalne napore islamskih militanata da se prebace sa Bliskog istoka u Evropu preko Srbije" rekao je Tabor za armijski list "Stars end strajps". Tako je nekoliko dana pre roka prekinut 6-mesečni moratorijum na aktivnosti međunarodne vojne saradnje sa partnerima. Vlada Srbije tu odluku 9. septembra prošle godine obrazložila pritiskom sa Zapada zbog planiranog učešća Vojske Srbije na vežbi Slovensko bratstvo 2020 u Belorusiji. Iz ugla moratorijuma ostaje nejasno kako je vežba dogovarana sa američkim snagama jer svakoj značajnoj aktivnosti prethode dogovori u vidu razmene zvaničnih dokumenata i usaglašavanje planova. Vežba pod nazivom Združeni kombinovani trening razmene (Joint Combined Exchange Excercise - JCET) održava se u Srbiji od 2016. Saradnja je uzlaznog karaktera. Američki vojni specijalci prvo su vežbali samo sa Specijalnom antiterorističkom jedinicom MUP-a Srbije, a od pre dve godine učestvuju i specijalne jedinice Vojske Srbije. Prva vežba održana je u bazi Specijalne antiterorističke jedinice MUP-a Srbije od 23. novembra do 11. decembra 2016. godine, a vest je objavljena na sajtu Američke ambasade 23. januara 2017. godine. Tada uz srpske policijske specijalce vežbale „Mornaričke foke“, a glavne teme bile su bliska borba i korišćenje različitih vrsta naoružanja. Druga vežba održana je 2017. godine, u bazi 13. maj, ali i na policijskom poligonu Mitrovo polje na planini Goč. Sa srpskim policijskim i američkim vojnim specijalcima, ovog puta tu su bile „Zelene beretke“, tada su vežbali i pripadnici specijalne jedinice Slovenačke policije. Vežba je bilo veoma sadržajna, jer se uvežbavala i borba u ruralnim uslovima, kao i gađanje iz snajperske puške pod uglom na planinskom terensa jednom novom veštinom gađanje pod visokim uglom u planinskim uslovima. Specifičnost ove vežbe bila je i što je u vreme njenog odigravanja Srbiju posetio uticajni američki republikanski senator Džon Mekejn, koji je pored susreta sa najvišim srpskim zvaničnicima obišao specijalce u Batajnici, u pratnji tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Srbije Nebojše Stefanovića. Združene vežbe su prerasle u tradiciju i visok nivo saradnje ogledao se što su svake godine uvežbavane sve složenije aktivnosti. Na vežbi u martu 2018. godine novina je bila bliska borba u stvarnoj urbanoj sredini, na lokaciji nekog napuštenog naselja u Srbiji (lokacija nije saopštena, objavljene su fotografije). Iako u spoljnopolitičkim odnosima dve zemlje uvek postoje trzavice, specijalne jedinice i dalje produbljuju saradnju. Tako je 2019. godine na Združenoj kombinovanoj vežbi učestvovala i Vojska Srbije, uz SAJ i američke „Mornaričke foke“. Vojska je poslala pripadnike Bataljona vojne policije specijalne namene „Kobre“. Peta po redu vežba trajala je tri sedmice i održana je neposredno pred proglašenje vanredne situacije u Srbiji zbog pandemije konoravirusa. Dan visokih zvanica održan je 28. februara 2020. godine. Tokom vežbe u poseti Srbiji boravio je tadašnji komandante evropske Komande Specijalnih snaga SAD general major Kirk Smit. Pored posete američkog generala, vežba je pokazala da srpski i američki specijalci imaju odličnu saradnju, jer je Vojske Srbija pored „Kobri“ u vežbu uključila i protivteroristički bataljon „Sokolovi“. Timovi specijalnih snaga, kao osnovne jedinice za ovakve akcije bili su mešoviti, što se u tom svetu smatra za visok nivo povezanosti i međusobnog poverenja. Vojske Srbije ima veoma razvijenu međunarodnu vojnu saradnju u oblasti specijalnih jedinica. Najčešće se vežba sa Grčkom i drugim susednim zemljama, a poslednje tri godine i sa Vojskom SAD.

Američki "Classic Firearms" hvali Zastavino oružje

10/01/2021 Urednik američkog bloga „Classic Firearms“ i narednik marinskog korpusa u rezervi Klint Morgan pohvalio je u nedavnoj analizi kvalitet naoružanja „Zastava oružja“ koje može leglno da se kupi na tržištu SAD. Morgan je analizu počeo konstatacijom da je „Zastava oružje“ jedan od njegovih omiljenih brendova, objašnjavajući da kragujevačka kompanija postoji još od 1853. godine, kada je počela da proizvodi topove i haubice. Američki bloger je rekao i da je prva puška sistema Kalašnjikov koju je kupio bila upravo iz ponude „Zastava oružja“. Prezentaciju je započeo pričom o pušci M-70, jugoslovenskoj kopiji sovjetske jurišne puške AK-47, uz pohvale za korišćenje „stare škole“ drvenog kundaka, pištoljskog rukohvata i obloge cevi i gasnog cilindra. Za razliku od originalne Zastave M-70, verzija za američko civilno tržište ima hromiranu cev, što dodatno podiže kvalitet i produžava radni vek oružja. Pohvale je dobila je snajperska puška M-91 u kalibru 7,62x54R, koja se u SAD takođe prodaje u civilnoj verziji. Vojnu verziju koristi Vojska Srbije. Morgan je pohvalio kod srpskog snajpera hromiranu cev, „pikatini“ šinu za postavljanje optičko-elektronskih nišana, pouzdan sistem rada i municiju 7,62x54R koja je snažnija od najrasprostranjenije municije u SAD 7,62x51 milimetar. Iako ga ne koriste u vojsci i policiji, američki bloger je pohvalio je pištoq EZ-9, poboljšanu verziju čuvenog CZ-999. Pištolj ima i malu „pikatini“ šinu na donjem delu obloge na koje se može okačiti laser ili taktičko svetlo. Za kraj prezentacije srpskog oružja iz Kragujevca, Morgan je ostavio automat M-21 u kalibru 5,56x45 mm NATO, koji za američkog tržište ima oznaku ZPAP-85. Kako i kod prethodnih modela pohvaljen je i dizajn, kombinacija metala, drveta i polimera. Proizvodi Zastava oružja iz Kragujevca poznati su širom sveta, a već decenijama se prodaju u Americi. Posredstvom firme „Century Arms“ prodaju se lovačke puške i karabini, pištolji i revolveri, kao i automatske puške i snajperi prerađeni za civilno tržište. Od januara 2019. oružje se prodaje posredstvom firme „Zastava Arms USA“.

Američki antiraketni štit na 140 kilometara od Srbije

09/09/2019 Na 140 kilometara od Srbije i 300 kilometara od Beograda nalazi se jedan od ključnih sistema američkog i NATO raketnog štita u Evropi. Reč je o bazi u rumunskom mestu Deveselu koja predstavlja kamen spoticanja u odnosima Vašingtona i Moskve. Američka vojska ovog meseca povukla je najmoderniji mobilni raketni sistem THAAD iz baze u Rumuniji namenjen uništavanju balističkih projektila unutar i van granica atmosfere. THAAD je bio privremeno postavljen na toj lokaciji od aprila ove godine tokom remonta i nadogradnje sistema za uočavanje i uništavanje balističkih raketa u Deveselu. Baza Deveselu otvorena je 2016. godine na mestu nekadašnjeg aerodroma rumunskog vazduhoplovstva. Vašington je u njenu izgradnju i opremanje uložio oko 800 miliona dolara. Radar AN/SPY-1 i vertikalni sistem za lansiranje raketa Mark 41 sa raketama SM-3 dometa 900 kilometara zajedno čine sistem Aegis Shore instaliran u Deveselu. To je prva baza u Evropi opremljena tim sistemom. Druga baza iste vrste gradi se u Poljskoj i očekuje se da će biti operativna do 2021. godine. Sistemi Aegis na kopnu i moru ključni su element američkog i NATO sistema odbrane od balističkih raketa BMD (Ballistic Missile Defense) u Evropi. Baza u Deveselu je od samog otvaranja predmet sporenja između Vašingtona i Brisela sa jedne i Moskve sa druge strane. Američki zvaničnici raketnu bazu u Rumuniji vide kao važan element BMD sistema za odbranu saveznika od raketnog napada zemalja odmetnika poput Irana. NATO naglašava da je čitav sistem isključivo odbrambenog karaktera i da pruža kolektivnu bezbednost članicama saveza. Rusija sa druge strane protivraketni štit u Evropi vidi kao pretnju po sopstvene sposobnosti uzvraćanja u slučaju nuklearnog sukoba. I sama nadogradnja baze u Devoselu i privremeno razmeštanje sistema THAAD protekla je u razmeni suprostavljenih gledišta. NATO je objavio da je unapređivanje baze obavljeno u skladu sa ranije zacrtanim planovima, da nije ofanzivnog karaktera i da je THAAD bio razmešten zato što je protivaketni sistem Aegis morao da bude isključen tokom radova. Ruski zvaničnici su sa druge strane tražili temeljno objašnjenje zašto je THAAD razmešten u Rumuniji i kakve su nadogradnje rađene u bazi. Mogućnosti američkog i NATO antiraketnog sistema Rakete SM-3 kakvim raspolaže baza u Deveselu pogodne su za uništavanje raketa sa nuklearnim bojevim glavama jer u sebi nemaju eksploziv već kinetičku bojevu glavu. To je parče metala specijalno oblikovano da direktnim pogotkom "preseče" balističku raketu na pola. U trenutku pogotka nema eksplozije i nuklearna bojeva glava prosto padne na tlo jer je osigurana od neplaniranog ili incidentnog aktiviranja. Jedina opasnost je izlivanje radioatkivnog materijala na samom mestu pada. Sistemom Aegis i raketama SM-3 u okviru NATO i američkog protivraketnog štita u Evropi biće opremljena i baza Redžikovo u Poljskoj kao i četiri američka ratna broda u španskoj pomorskoj bazi Rota. Radar AN/TPY- 2 raspoređen je u Turskoj kako bi otkrio eventualno lansiranje projektila iz Irana. Sateliti za rano otkrivanje balističkih raketa, raketni sistemi Patriot i SAMP/T takođe su elementi zajedničkog protivraketnog štita. Komandni centar celog sistema protivraketne odbrane nalazi se u američkoj bazi u Ramštajnu. Zašto je antibalistički štit sporan u odnosima SAD i Rusije Lokacije u Rumuniji i Poljskoj se zaista nalaze na jedinoj mogućoj putanji iranskih raketa ka Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi (jer niko ne uzima u razmatranje da će Iran gađati SAD preko ruske ili kineske teritorije) i to na mestima najpogodnijim za presretanje projektila na velikoj visini van Zemljine atmosfere. Međutim, projektili SM-3 bi mogli da presretnu ruske projektile koji bi bili lansirani na ciljeve u Zapadnoj Evropi, a antiraketni štit zvanično nije samo američki već je uključen i u čuvanje zemalja članica NATO-a. Lokacije Aegisa se nalaze i "blizu" ruskih nuklearnih snaga, jer u lansere mogu da se postave rakete SM-3 dometa 900 (modeli Blok 1A i 1B) ili 2.500 kilometara (Blok 2A), što znači da teroretski mogu da pogode ruske rakete u Evropi neposredno po lansiranju. Visinsko ograničenje praktično ne postoji i rakete SM-3 mogu da unište i satelite u Zemljinoj orbiti. Dok se ne izgradi baza u Poljskoj, kompleks u Rumuniji je jedini takav "blizu" Rusije - udaljen 700 kilometara od baze ruske Crnomorske flote u Sevastopolju i oko 1.000 od Novorosijska. Druga tačka spora jeste što lanseri Mark 41 kakvi se nalaze u Devoselu mogu da služe ne samo za lansiranje raketa SM-3 već i krstarećih projektila Tomahavk dometa 2.500 km. Zabrinutost od upotrebe krstarećih raketa lansiranih sa kopna dele i američka i ruska strana. One lete na malim visinama i zbog zakrivljenosti Zemljine kugle nemoguće ih je otkriti na većim daljinama. Čak i najmoderniji PVO sistemi mogu da unište krstareće rakete tek na daljinama od par desetina kilometara. Koliko se ovoj vrsti oružja pridaje značaja govori podatak da su raketne ambicije Moskve i Vašingtona dovele do kraha više sporazuma koji su su smatrani garantima mira i stabilnosti u vremenu hladnog rata. Ko je prvi počeo? Pitanja ko raspolaže sa kakvim raketama, kog dometa i snage, kako se od njih odbraniti i uzvratiti na napad tema je koja je okupira politička i vojna rukovodstva supersila od vremena hladnog rata. Kako bi hladnoratovske tenzije stavili pod kontrolu i međusobne odnose učinili predvidljivijim SAD i SSSR su potpisali niz sporazuma vezanih koji ograničavaju razvoj, proizvodnju i razmeštaj raketnog i nuklearnog oružja. Dva važna raketna sporazum nisu izdržala test vremena u novim geopolitičkim okolnostima. U atmosferi međusobnog optuživanja Vašington i Moskva istupili su iz aranžmana INF i ABM. Sporazum o nuklearnim raketama srednjeg dometa INF (Intermediate-range Nuclear Forces Treaty) postignut je 1987. kako bi SAD i SSSR imali slične odbrambene i napadne sposobnosti, a nuklearni sukob postao besmislen. Zabranjen je razvoj i razmeštaj nuklearnih i konvencionalnih balističkih i krstarećih raketa kratkog i srednjeg dometa od 500 do 5.500 kilometara. Vašington je 2014. godine otkrio da Rusija protivno sporazumu proizvodi i testira nove krstareće rakete koje se lansiraju sa kopna. Moskva je odbacila te optužbe. Tri godine kasnije američki zvaničnici su obelodanili da je Rusija nastavila da krši sporazum razmeštanjem krstarećih raketa SSC-8 sa ruskom oznakom 9M729. Zapadni mediji su 2017. godine već pisali da su Rusi rasporedili 4 diviziona sa ukupno 16 lansera širom evropskog dela Rusije. Krstareće rakete lansirane sa kopna su zabranjene po sporazumu INF iz 1987 i SSSR ih je komisijski uništio 1990. godine ali je proizvodnja očigledno obnovljena. Zbog toga je SAD suspendovala a potom i napustila taj sporazum. Isto je potom učinila i Rusija. I dok se smatra da su do okončanja IN INF odgovornost snosi Rusija, do kraha drugog važnog sporazuma doveo je Vašington. Dve supersile potpisale su Sporazum o antibalističkim raketama ABM (Anti-ballistic Missile Treaty) 1972. godine obavezujući se da će ograničiti snage za odbranu od nuklearnih balističkih raketa. Time su obe strane stavljene u poziciju da u odgovoru na nuklearni udar nanesu neprihvatljive gubitke napadaču. Administracija Džordža Buša 2001. godine obavestila je Moskvu da napušta ABM. Vašington je svoju odluku obrazložio potrebom jačanja protivraketne odbrane u novim okolnostima potencijalnih raketnih pretnji odmetnutih država poput Irana i Severne Koreje. Sa druge strane, ABM sporazum Rusija je smatrala ključnim za svoju stratešku stabilnost i važnim faktorom odvraćanja od nuklearnog napada. Rusija je zbog toga nastojala da sporazum očuva ali je administracija predsednika Buša bila istrajna u nameri da ga napusti. Zbog toga je na američko povlačenje iz sporazuma Moskva odgovorila jačanjem svog nuklearnog potencijala. Izlaskom iz sporazuma ABM Vašington je osnovao Agenciju za raketnu odbranu MDA (Missile Defense Agency) pod čijom jurisdikcijom je i razvoj i instalacija sistema za odbranu od balističkih raketa poput onog u rumunskoj bazi Deveselu. Gde je tu Srbija i zapadni Balkan? U domaćoj javnosti nije bilo mnogo debata na temu instaliranja antiraketnog štita u Rumuniji iako se baza Deveselu nalazi relativno blizu Srbije. U vreme kada je počela izgradnja baze odnose između Brisela i Vašingtona sa jedne i Moskve nisu karakterisale tenzije kakve su danas. U novim okolnostima potpunog povlačenja SAD i Rusije iz INF sporazuma o ograničenju nuklearnog naoružanja Srbija i zapadni Balkan u komšiluku imaju objekat od strateškog značaja i predmet globalnog spora.

Američki padobranci u Srbiji: jedinica za brzo reagovanje

17/09/2021 Američka elitna padobranska jedinica došla je u goste kolegama iz 63. padobranske brigade Vojske Srbije (VS). Reč je o delovima 173. padobranske brigade koji su stigli na vežbu "Nebeski most 21" održanoj na Niškom aerodromu i poligonu Međa. Za obe jedinice zajedničko je što su predviđene za brzo reagovanje kada se ukaže potreba i zato su uvek u gotovosti da izvrše naređenje. Ovo je drugi dolazak američkih padobranaca u Srbiju u protekle četiri godine. Prvi je bio bilateralna vežba novembra 2017. kada su delovi sto sedamdeset treće skakali na aerodromu Kovin i Lisičiji jarak. Sada su pored njih stigli su i delovi 54. brigadnog inžinjerijskog bataljona iz Vićence, elitne jedinice u kojoj su dve čete pionira, vojnoobaveštajna četa, četa veze, četa za isturenu podršku i štabna četa. U ovogodišnjoj vežbi učestvuje oko 120 vojnika iz SAD. Za skokove padobranaca iz obe zemlje koriste se četvoromotorni avioni C-130H Herkules, "radni konj" američke avijacije koji je u službi od 1950-tih godina. Vremenenom izrađivane su nove modernizovane varijante, ali u osnovni to je stara konstrukcija koja je još uvek nezamenjivo sredstvo podrške padobrancima. Za "Nebeski most 21" iz SAD došla su dva aviona koja pripadaju rezervistima nacionalne garde Misurija. Na Niškom aerodromu viđen je i jedan helikopter UH-60 Blek hok koji je došao iz Bondstila. Zvaničan naziv američke jedinice kada se prevede glasi 173. pešadijski brigadni borbeni tim (vazdušnodesantni) u kojem je 173. brigada jezgro ojačano sa jedincama za vatrenu i pozadinsku podršku. Ranija praksa je bila da se takva namenska taktička grupa formira po potrebi, ali od prošle dekade Američka vojska ima stalne brigadne timove za brzo reagovanje. Komanda Sto sedamdeset treće je u gradu Vićenca u severnoj Italiji gde se nalaze četiri borbena bataljona – dva padobranska, jedan artiljerijski i jedan inžinjerijski. Dva padobranska bataljona su u Grafenveru u Nemačkoj. Američka praksa je da se broj jedinice sa njenom ranijom ratnom istorijom čuva tako što se dodeljuje nekom od aktivnih sastava. Stosedamdeset treća nije izuzetak i njen broj korišćen je viša puta za različite jedinice od prvog aktiviranja 1915. kada je to bila 173. pešadijska brigada. Njeni borci poslani su u Prvom svetskom ratu u Francusku, ali nisu uvedeni u borbe. Tokom Drugog svetskog rata Amerikanci nisu imali brigade i od 173. pešadijske formiran je izviđački bataljon. U svojoj istoriji jedinica ima diskontinuitet od 1951. do ponovnog formiranja 1963. od kada je to padobranska brigada kao danas. Njeni padobranci borili su se u vijetnamskim prašumama, ali nakon rata, 1972. godine, brigada je još jednom deaktivirana. Slom Varšavskog pakta podstakao je veliko smanjenje američkog vojnog prisustva na istočnoj strani Atlantika. Zbog jugoslovenske krize preispitali su potrebe. U vreme koncentracije snaga u vreme napada na SRJ 1999. morali su da dovode jedinice iz kontinentalnog dela SAD. Zato su kasnije, 2000. godine formirali padobransku brigada kojoj je određen broj Sto sedamdeset tri. Njen prvi zadatak bio je u sastavu KFOR-a. U početku imala je samo jedan bataljon i jednu artiljerijsku bateriju, ali Amerikanci su vrlo fleksibilni u organizaciji jedinica i za rat u Iraku 2003. godine sastavili su na bazi 173. brigade taktičku grupu sa tenkovima i borbenim vozilima pešadije. Izveli su najveći padobranski desant posle ere Hladnog rata – 26. marta 2003. iz C-17A skočila su na severu Iraka preko 900 padobranaca iz Sto sedamdeset treće. Zauzeli su aerodrom Bašur i zatim su C-17A sleteli i iskrcali teška borbena vozila. Dvadesetgodišnji rat u Avganistanu nije prošao bez učešća padobranaca koji su uglavnom korišćeni na najtežem području oko Kandahara. Osim ratnih zadataka padobranci su od 2014. angažovani na obuci oružanih snaga država na obodu Rusije – u Ukrajini, pribaltičkim državama i Gruziji. Sada 173. pešadijski brigadni borbeni tim (vazdušnodesantni) nije u ratu, ali delovi te jedinice su stalno na dinamičnoj obuci. Samo tokom prve polovine ovog meseca bili su na bilateralnim vežbama u Grčkoj, po Italiji, na aerodromima Sigonela na Siciliji i Ramštajn u Nemačkoj radili su na infrastrukturi za prijem izbeglica prebačenih iz Kabula. Istvoremeno dok su neki od pripadnika jedinice bili u Nišu, jedan bataljon u Sloveniji učestvuje na vežbi "Rok Keščman 21" koja je primer kako se zamišljaju primena padobranaca. Na aerodrom Cerklje iskrcan je iz četvoromotornih aviona C-130H Herkules padobranski desant. Vatrenu podršku pružali su Američki F-16C iz 31. lovačkog vinga iz baze Avijano. Slovenački turoboelini avioni PC-9M korišćeni su za osmatranje bojišta i navođenje udarne avijacije. Zatim su padobranci prešli na slovenački centralni poligon Poček kod Postojne na obuku sa gađanjem. U budućnosti sa porukama zvaničnog Vašingtona da će se preduzeti aktivne mere za potiskivanje ruskog uticaja za očekivati je da će Sto sedamdeset treća da se pojavljuje na raznim vežbama i obukama od Baltika do Balkana.

Artiljerija regiona: Rumunija i Srbija vode po brojnosti, Bukurešt i Budimpešta po modernizaciji

28/06/2020 Vojske regiona raspolažu sa 1.414 komada artiljerije i uglavnom je reč o sistemima iz vremena Hladnog rata, navodi Militari balans u izveštaju za ovu godinu. Sa izuzetkom Rumunije, Srbije i delimično Hrvatske region u tom smislu zaostaje za zapadom i istokom. Najobimniju i najskuplju modernizaciju planiraju Bukurešt i Budimpešta. Najbrojniju artiljeriju u regionu ima Rumunija. To je najveća vojska na ovim prostorima, ali se u njenom arsenalu nalazi dosta tehnike iz starih vremena. Prema podacima Militari Balansa za ovu godinu Bukurešt ima 675 artiljerijskih oruđa. Glavninu rumunske artiljerije čini 351 vučna haubica kalibra 152 milimetra: M-1981 dometa 24 kilometara i M-1985 dometa 29 kilometara. Oba oruđa projektovana su i proizvedena u Rumuniji na osnovu sovjetske haubice D-20 koja je do 2006/7. godine korišćena u Vojsci Srbije. Haubicu vuku kamioni i potrebno joj je nekoliko minuta da zauzme i napusti položaj za gađanje. Zbog toga je veoma ranjiva u savremenim uslovima borbe. Od samohodne artiljerije Rumunija ima 40 ruskih Gvozdika kalibra 122 mm i domaću varijantu Model 89 na šasiji borbenog vozila pešadije sa dometom oko 15 kilometara što se smatra nedovoljnim za savremene uslove. Tu je i 96 haubica iz Drugog svetskog rata M30 kalibra 122 mm i dometa 12 kilometara. Najveća uzdanica rumunske artiljerije su višecevni lanseri raketa. Od starijih modela tu je 134 komada APR-40 dometa 20 kilometara koji je prilično mobilan i sa dobro uvežbanom posadom može brzo da menja položaj. Rumunija raspolože i sa 54 novija višecevnim lansera raketa LAROM dometa 20 i 45 kilometra. Taj sistem ima automatizovan i digitalizovan sistem rada, a rakete imaju stabilizaciju putanje tako da su veoma precizne. Zbog toga je LAROM trenutno najmoćniji lanser raketa u operativnoj upotrebi u regionu. Srbija zauzima drugo mesto po brojnosti artiljerijskih oruđa. Ima ih ukupno 286, a u prednosti je u odnosu na Rumuniju jer je polovina oruđa samohodno. U aktivnim brigadama Kopnene vojske Srbije kompletna artiljerija je samohodna. Najbrojnije artiljerijsko oruđe u Vojsci Srbije je samohodna haubica 2S1 Gvozdika. Ima ih 67 a srpska vojska koristi granate povećanog dometa od 22 kilometra. Snagu još više povećava 6 samohodnih top haubica Nora B-52 sa dometom većim od 40 kilometra i velikim brojem savremenih uređaja. Moć srpske artiljerije čini i 60 samohodnih višecevnih lansera M-77 Oganj (od kojih je 6 modernizovano) dometa 22 i 40 kilometra, kao i 18 samohodnih M-94 Plamen-S dometa 12 kilometra. Artiljeriju koju vuku kamioni u Srbiji čini 78 haubica D-30J (kojima su naoružane teritorijalne brigade), dometa od 17 km, zatim 36 haubica Nora M-84 kalibra 152 mm i dometa 24 km, kao i 18 sovjetskih topova M-46 130 mm dometa 27 kilometara, oba oruđa u sastavu su Mešovite artiljerijske brigade. Najveći domet u srpskoj artiljeriji ima raketni lanser M-87 Orkan, sa dometom od 50 kilometra, a Vojska Srbije trenutno ih ima 3 u operativnoj upotrebi. Nisu poslednja reč tehnike i prilično su spori, ali NATO avijacija 1999. godine npr. nije uspela da ih pogodi iako su korišćeni u sukobima na Kosovu i Metohiji. Treće mesto po brojnosti artiljerije drže Oružane snage Bosne i Hercegovine sa 124 komada, ali je njihov kvalitet upitan. Sa 100 vučnih haubica D-30J (potpuno isti modeli kao i u Vojsci Srbije, proizvedene su u fabrici „Bratstvo“ u Novom Travniku), nasleđenih od JNA, kao i 36 rumunskih višecevnih lansera raketa APR-40. Zatim sledi Bugarska sa 96 artiljerijskih oruđa. Bugarska armija, poput srpske uglavnom poseduje samohodne ali zastarele sisteme. Ima 48 samohodnih haubica 2S1 Gvozdika dometa 15 km, 24 samohodna višecevna lansera BM-21 Grad dometa 20 km i 24 vučne haubice D-20 dometa 24 km. Bugarsku sledi Severna Makedonija sa 86 artiljerijskih oruđa prema podacima Militari Balansa, ali su tu najbrojnije brdske haubice M-1938 skromnog dometa od 12 km i ima ih 56 u rezervi. Sledi 30 jugoslovenskih haubica M-56 kalibra 105 mm i dometa 13km (koje su nabavljene 1996. godine iz SRJ, a vode poreklo iz američke vojne pomoći 50-ih godina). Od višecevnih lansera rakete Severna Makedonija ima 6 komada BM-21 Grad i 11 lansera Plamen. Zanimljivo je i da jedna od zemalja koja ima relativno modernu artiljeriju, Hrvatska, ima 67 oruđa i nalazi se pri dnu tabele. Okosnicu hrvatske artiljerije čini 12 samohodnih haubica PzH 2000, koje iako su nabavljene kao polovne od nemačke vojske imaju trenutno najbolje taktičko-tehničke karatkeristike u svojoj kategoriji u regionu. Iako nemaju veliku brzinu kretanja, jer imaju gusenice, kvalitet oruđa je vrhunski, a maksimalni domet sa standardnim granatama je 40 kilometra. Postoje i granate većeg dometa i preciznosti, ali ih Oružane snage Republike Hrvatske ne poseduju. Glavna borbena prednost PzH-2000 je brzina gađanja, koja prema deklaraciji proizvođača iznosti tri granate za 9 sekundi i čak 10 do 13 u prvoj minuti gađanja. Hrvatska ima i 8 bivše JNA haubica 2S1 Gvozdika, 20 D-30J takođe iz vremena JNA, a od višecevnih lansera raketa im 6 „domaćih“Vulkana M-92 (modifikovani JNA M-77 Oganj prilagođen za rakete 122 mm, umesto originalnih 128 mm) i 21 BM-21 Grad, oba dometa oko 20 kilometra. Sledeća po brojnosti i kvalitetu artiljerije je Mađarska sa svega 31 haubicom D-20 kalibra 152 milimetra. Iako se radi o modelu starom više decenija, iskustva govore da je ta sovjetska haubica mnogo lakša za rukovanje od novijih zapadnih rešenja kada je reč o vučnim haubicama i zato je popularna u našem okruženju. Sledi Vojska Crne Gore sa 30 artiljerijskih oruđa i to 12 vučnih haubica D-30J i 18 samohodnih lansera M-63/94 Plamen, koji su preostali 2006. godine posle raspada Državne zajednice Srbija i Crna Gora. Na dnu lestvice je Slovenija koja ima 18 top haubica TN-90 izraelske proizvodnje i to Slovence čini retkom nacijom koja se, bar što se artiljerije tiče, odrekla nasleđa Hladnog rata. Slovenački TN-90 ima domet od 39 kilometra, a poseduje više računara (balistički, geografski, meteorološki) koji utiču na impozantnu brzinu rada posade na vatrenom položaju i omogućavaju veoma preciznu vatru po ciljevima čak i na velikim daljinama. Albanija je jedina zemlja regiona koja nema artiljeriju. Planovi modernizacije Zemlje regiona imaju različite planove modernizacije artiljerije ili ih pak uopšte nemaju. Najskuplju i najveću modernizaciju planira najveća zemlja, Rumunija, koja je potpisala ugovor o nabavci 54 američka lansera raketa HIMARS u poslu vrednom 1,24 milijarde dolara. Nabaviće se više tipova projektila, dometa do 165 kilometra. Lanseri HIMARS su poslednja reč tehnike i sve vrste projektila koje lansiraju imaju odličnu preciznost i veliku razornu moć, a postoje projektili sa kasetnim bojevim glavama. Rumuni takođe planiraju nabavku samohodnih haubica. Međutim, još nema konkretnih ponuda ili objavljenih planova o kupovini. Ozbiljnu modernizaciju planira i Mađarska i biće jača za 24 samohodne haubice PzH-2000 iz Nemačke. Prvi modeli stižu 2021. godine. Uz svu potrebnu savremenu elektroniku treba dodati i da je domet od 40 kilometara sa standardnom granatom čini veoma moćnim oružjem. Na tržištu postoje i granate dometa 56 i 60 kilometara, južnoafričke kompanije Denel, ali nema naznaka da će ih Mađarska kupiti. Srbija takođe ima velike planove za modernizaciju artiljerije, ali već godinama radi o velikom broju najava i slaboj realizaciji. Nekoliko dana pred izbore v.d. pomoćnika ministra odbrane za materijalne resurse Nenad Miloradović je 18. juna najavio da će „Vojska Srbije za dve nedelje dobiti bateriju i po“ digitalizovanih lansera Oganj (9 oruđa), a uskoro i još jednu bateriju (6 oruđa). Digitalizovani Oganj je jedan od najbrže sprovedenih projekata modernizacije naoružanja jer je na postojećem lanseru M-77 Oganj, postavljen inercijalni navigacioni sistem koji niko ne može da ometa, digitalizovani su brojni sistemi i sve ručne radnje se sada izvode automatski. Srpski digitalizovani Oganj tako može slobodno nositi epitet najsavremenijeg artiljerijskog oruđa tog tipa u regionu. Domet standardnih raketa je 20, a unapređenih 40 kilometra. Zanimljivo je da najave da se za Vojsku Srbije razvijaju brojni raketni sistemi, najčešće budu samo najave, jer se godinama razvija sistem ALAS (počeo kao projekat za Obalsku odbranu Emirata), zatim projektili košava-1 i košava-2 koji bi svi trebalo da se lansiraju sa novog „modularnog Ognja“ koji će imati i oklopnu kabinu – ali se za sada ti modeli samo ispituju, a uvođenje u upotrebu samo najavljuje. Takođe, na sajmu naoružanja Partner 2017 predstavljen je lanser balističkih projektila šumadija, sa raketama Jerina 1 dometa 65 km i vođenim raketama jerina-2 domet 285 kilometra, ali javnosti još nije predstavljeno ispitivanje raketa niti je bilo najava da će Vojska Srbije biti opremljena šumadijom. Po najavama, bez ikakve vidljive realizacije, prednjači Hrvatska koja od kraja 2015. godine u tabloidima najavljuje nabavku, odnosno američku donaciju sistema M-270 ATACMS ( verzija koja je prethodila sistemu HIMARS) koji može da lansira i taktičke balističke rakete dometa 300 km, ali se nije odmaklo dalje od novinskih naslova. Ostale zemlje regiona uglavnom nemaju nikakve planove modernizacije, niti kupovine novih artiljerijskih sistema, a zanimljivo je ni Bugarska koja spada u veće regionalne vojne sile nema u spisku nabavki nove haubice ili raketne lansere.

Balkanske vojske prave zajedničke centre za obuku pilota

22/06/2020 Zemlje regiona suočene su sa nedostatkom vojnih letača, a sada se nazire ekonomično rešenje za sve. Ministri odbrane Severne Makedonije, Crne Gore, Hrvatske, Mađarske, Rumunije, Bugarske i Grčke potpisali su pismo o namerama sa još četiri zemlje za formiranje zajedničkih centara za obuku pilota letelica sa posadom i dronova. Kroz zajedničku mrežu oni će moći da ponude svoje resurse drugim državama koje ih nemaju ili koji nisu dovoljni za sve vidove obuke. Zajednički projekat zove se NATO centri za obuku pilota (NATO Flight Training Europe - NFTE). Odluka je doneta na ministarskoj konferenciji te organizacije održanoj video linkom 17. i 18. juna. Pored zemalja Balkana potpisnice su Češka, Portugal, Španija i Turska. Mreža će povezati nacionalne centre odnosno školske avijacijske jedinice i ustanove za teoretsku obuku u korist svih zainteresovanih članica NATO. Predviđena je razmena ljudi za obuku za pilote letelica sa posadom i dronova. Početna inicijativa je došla od NATO organizacijske jedinice za investiranje u odbranu. Sada, nakon potpisivanja pisma o namerama slede pregovori o konkretnim pitanjima, pravnoj regulativi i finansiranju. Za svaki slučaj predviđeno je da svaka država koja je pokazala interes nema obaveza uključujući finansiranje sve dok ne pristupi budućem dokumentu o ustanovljavanju NFTE. Primeri iz Hrvatske, Crne Gore, Mađarske i Češke ukazuju na raznovrsnost resursa, potreba i mogućih rešenja kroz ovaj projekat. Hrvatska, na primer, u bazi Zemunik kod Zadra ima vrlo snažan centar za letačku obuku koji ima avione za selektivno letenje Zlin 242L. Piloti izabrani za avione prolaze kroz obuku na turboelisnom avionu Pilatus PC-9. Za obuku pilota helikoptera koriste se Bel 206B Džet Rendžer III. Hrvatski centar pruža visok nalet i solidno iskustvo instruktora. To može da bude zanimljivo susednim državama koje ne poseduju centar za obuku poput Crne Gore i Bosne i Hercegovine koje pilote školuju u inostranstvu i to u vrlo skromnom broju u odnosnu na realne potrebe. Pitanje izbora zemlje domaćina za obuku je važno u političkom i nacionalnom pogledu jer se za četiri ili pet godina zavisno od konkretnog plana i programa formira ličnost i stvara veza prema zemlji u kojoj se kadet školuje. Crna Gora je do sada školovala pilote u Grčkoj i Severnoj Makedoniji, ali pokazuje sve veći interes za oslonac na hrvatski vojni školski sistem. Administracija koju vodi ministar odbrane Predrag Bošković pokazala je veliki interes za saradnju sa Zagrebom. Potvrda posebnog odnosa je činjenica da Crna Gora ima vojnog atašea u Zagrebu, a zbog ekonomskih razloga nema u nekim vodećim državama NATO, na primer u Francuskoj. Gotovo svi piloti Vojske Crne Gore nasleđeni su iz bivše zajedničke države sa Srbijom, a samo nekolicina su kasnije školovani uključujući i jednog na Vojnoj Akademiji u Beogradu. Sada distanciranje od Srbije kao jedan od oslonaca ima okretanje ka Hrvatskoj. U tom kontekstu NFTE je pravni okvir za podmlađivanje avijacije i promenu pogleda na svet odnosno prekid sa tradicionalnim osloncem na Srbiju. Sa druge strane Hrvatska ima pragmatične stručne motive da pronađe partnerski oslonac kroz NFTE za prelaznu obuku između PC-9 i mlaznog borbenog aviona. Skok u performansama sa PC-9 na MiG-21 je veliki i zahtevan za pilota. Potreba za prelaznom obukom ostaje pitanje koje mora da se reši bez obzira koji će borbeni avion Hrvatska nabaviti kao naslednika za MiG-21. S obzirom da nabavka mlaznih školskih aviona nije ekonomična najpovoljnije rešenje je obuka u nekoj od država koja poseduje pogodan avion. Češka se nudi partnerima jer ima svoj školski avion Albatros i ima snažnu ekonomsku potrebu da učini rentabilnim flotu školskih aviona. Česi su ranije pozajmljivali Mađarskoj avione za prelaznu obuku i tema partnerskog korišćenja resursa odnosno časova naleta je prepoznata kao smislena. Zato se očekuje da će NFTE počivati na racionalnom pristupu u ekonomičnosti školovanja, a od zemlje do zemlje postojaće dodatni politički i bezbednosni motivi.

Bibi van Ginkel: Balkan ne sme da postane evropski poligon za smeštaj izbeglica

30/10/2019 Eventualno pretvaranje Zapadnog Balkana u tampon zonu u koju će biti smešteni migranti koji ne mogu da pređu na teritoriju EU nije preporučljivo i takav scenario bi imao razarajući efekat na region i čitavu Evropu, ocenila je u intervjuu za Balkansku bezbednosnu mrežu jedna od vodećih holandskih i evropskih ekspertkinja za pitanja terorizma i ekstremizma Bibi van Ginkel. "To je nešto što nikako nije preporučljivo. Takav scenario imao bi razarajući efekat na region i čitavu Evropu. To je scenario u kome Turska, na primer, kaže da će otvoriti kapije i pustiti izbeglice u Evropu ukoliko EU ne učini ono što od nje Ankara očekuje, a sa druge strane države članice EU pojačaju kontrolu granica", kaže van Ginkel. Vlade svih država regiona bi trebalo da se obrate EU i naprave zajedničku strategiju kako se to ne bi dogodilo, naglašava ona i dodaje da nije sigurna koliko su lideri regiona usklađeni u kontekstu tog izazova. "To bi im svakako preporučila da učine jer bi ih to učinilo snažnijim, da zajedno razgovaraju sa EU i da nađu rešenje koje smatraju odgovarajućim", naglašava van Ginkel. Ginkel, koja se u bavi pravnim aspektima borbe protiv terorizma i ekstremizma pri Međunarodnom centru za borbu protiv terorizma u Hagu i prestižnom Klingendal institutu za međunarodne odnose smatra da čitav regiona Balkana predstavlja zonu relativno visokog rizika. "Na Balkanu je dosta ljudi koji su odlazili u sukobe i sada su se vratili. Neki su osuđivani, neki su već i izašli iz zatvora. Sa druge strane, mere za monitoring tih ljudi koji su se vratili u društvo možda nisu toliko razvijene koliko bi trebalo da budu. To je problem za sve zemlje. Odnosi se i na pitanje da li treba dopustiti repatrijaciju ovakvih ljudi odnosno da li su vremenski dovoljno kažnjeni jer je teško doći do dokaza počinjenih zločina", kaže ona. "Tužilaštva su fokusirana na to da dokažu pripadnost nekoj terorističkoj organizaciji, pripremama pre odlaska na ratište i slično. To su uglavnom osnove za zatvorske kazne, a ne da li je neko nekome odsekao glavu, ubijao ljude ili ih mučio. Nekada je to teško dokazati. Ponekad su zločini postavljani na društvene mreže i to su danas prihvatljivi dokazi na sudu. Međutim i dalje je teško doći do forenzičkih dokaza sa lica mesta", zaključuje van Ginkel. Kakva je sada situacija po tom pitanju? Ljudi se sada vraćaju sa ratišta, bivaju osuđeni na zatvorske kazne od šest do deset godina ali ne i na kazne od 25 do 30 godina za ubistva ili masovna ubistva. To predstavlja veliki problem jer znači da vam se stotine takvih osoba vraća u društvo. Time se otvaranja pitanje kako se oni vraćaju u društvo. Da li imate sveobuhvatne programe za njihovu rehabilitaciju i reintegraciju? Često koristimo izraz 'deradikalizacija' ali postoji i pitanje možemo li zaista promeniti nečija uverenja? Tu je i paradoks liberalnih društava jer nam je sloboda misli i govora važna. Kako to sve spojiti u jednu celinu predstavlja važno pitanje. Takođe i kada stavite ljude na te programe koji bi trebalo da ih odvrate od nasilnih namera koji proističu iz njihovih ideologija, možete li zaista biti sigurni u to? Oni vas mogu prevariti i samo se pretvarati da su ponovo ljudi koji se ponašaju u skladu sa pravilima društva. Zato morate držati otvorene oči. To je veliki stres za društvo. Šta bi bila vaša preporuka za vlade zemalja Balkana? Zemlje Balkana trebalo bi da se usredsrede na razvijanje strategija prevencije i povezivanja sa zajednicama. Ako gledamo širu sliku do sada je bilo strategija koje nas nisu dovele do rešenja. Setimo se Ali Sufana na primer (Ali Sufan je bio agent američkog Federalnog istražnog biroa i jedan od vodećih stručnjaka za borbu protiv terorizma. Napustio je službu 2005. zbog toga što američka obaveštajna zajednica nije međusobno delila podatke koji su po njegovom mišljenju mogli da dovedu do sprečavanja terorističkih napada). Sufan je bio na tragu Al-kaidi nakon bombaških napada na američke ambasade u Najrobiju i Dar es Salamu 1998. godine. Bio je jedan od nekolicine agenata FBI koji je govorio arapski. Tada je Al-kaida imala stotinak pristalica. Pogledajte kakva je situacija danas. Imamo desetine i stotine hiljada pristalica. Možda i čitav milion. Očigledno da nešto nije urađeno kako treba. Ignorisali smo probleme ili doprinosili njihovom pogoršanju. Koliko države regiona u tome mogu računati na međunarodnu pomoć? Postoje razni programi međunarodnih organizacija. Ujedinjene Nacije i generalni sekretar preporučili su svakoj državi da razvije sopstveni akcioni plan prevencije nasilnog ekstremizma. Takođe možete koristiti prakse koje su razvijale druge zemlje i primeniti ih ovde u meri koja odgovara prilikama. Ono što je primenjivo u jednom regionu ne znači da je efektno i na drugom mestu. Svakako neki modeli i iskustva predstavljaju primere dobre prakse. Na primer, poznat je danski model i on je utemljen na radu u okviru zajednice. Važan je rad sa zatvorenicima, programima rehabiliticacije i repatrijacije. Kakva je situacija po pitanju terorizma i ekstremizma u Zapadnoj Evropi? Situacija u Zapadnoj Evropi u kontekstu terorizma je bezbednija nego ranije. Sada je manje terorističkih napada u odnosu na prethodni period ali istovremeno se suočavamo sa izazovom ultradesnog ekstremizma do koga je dovela polarizacija u društvu. Iako je primetan pad u broju terorističkih napada to ne smemo uzimati zdravo za gotovo. Osećaj nezadovoljstva i nepravde i dalje su prisutni. Organizacije koje su izvodile napade i dalje su tu. Kalifat je poražen ali ISIS i dalje ima puno različitih ćelija. Oni sada pokušavaju da se regrupišu, da okupe ljude koji su se nalazili iza zatvorskih rešetki ili koji su još uvek iza brave. Kako te aktivnosti utiču na društvo tih evropskih zemalja? U zapadnoevropskim društvima borba protiv terorizma, i načina kako se vodi debata oko tog pitanja, dovela je do stigmatizacije muslimanske zajednice. Povrh svega toga došao je talas migranata u Evropu, odnosno verovanja u ogromni migrantski talas koji je došao na stari kontinent. Percepcije javnosti su i dalje da smo suočeni sa cunamijem koji ide na nas, da dolazi nešto sa čim ne možemo da se nosimo. Dakle teme terorizma i migracija su se totalno izmešale. Zbog toga, kao i zbog polarizacije javnog govora, stvoren je ambijent u kome jača podrška ultradesnom ekstremizmu. Pojavile su se grupe koje su uverene da treba da deluju na osnovu ovih stavova i da preduzmu nasilne mere. To je takođe ono što se dešava. To je nezdrava situacija za bilo koju naciju. To se dešava u Evropi, dešava se u SAD i dešava se u ovom regionu takođe. Koje tačke sveta su najizloženije terorizmu danas? Rog Afrike, Avganistan, Pakistan, Sirija i Irak predstavljaju istinske krizne tačke. Ti podaci ukazuju da je terorizam u Evropi u opadanju. Istovremeno kada pogledate statistiku, vidi se da je ultradesni ekstremizam u porastu. Na žalost, politički donosioci odluka ne koriste dovoljno dostupna istraživanja i statistike iz proteklih dvadeset godina. Korišćenjem tih podataka možete jasno da vidite trendove i da predvidite šta će se događati u narednih pet do deset godina. Da li je po bezbednost Evrope danas opasniji terorizam ili ekstremna desnica? Teško je reći šta je opasnije. Terorizam i ekstremna desnica su međusobno nalaze u talačkoj situaciji. Opšte je uverenje da terorizam predstavlja najveću opasnost. Sa druge strane ultradesni ekstremizam se ne primećuje dovoljno. Razlog za to je što se ukupni politički diskurs pomerio udesno. To je dovelo do toga da se jedan kraj javne debate približio ultradesnim stavovima. To i dalje nije isto što i nasilni ekstremizam ali u sebi nosi opasnost da teže uočimo trenutak kada će granica biti pređena i u kojoj će neki ljudi smatrati da je ispravno da idu i dalje od toga. Mi ne uočavamo dovoljno ove tendencije jer smo za njih postali slepi. Kako gledate na trenutnu situaciju na severu Sirije? Američko povlačenje sa severa Sirije predstavlja tačku preokreta. Teško je ispratiti šta se sve tačno dešava i puno je pitanja šta će se tek desiti. Ono što je izvesno jeste da Kurdi predstavljaju stranu koja je na potpunom gubitku. Ispali su pijuni sa kojima se drugi poigravaju, iako su imali ključnu ulogu u borbi protiv islamista. Nesporno je da postoje neke veze sa organizacijom PKK, ali kažnjavati zbog toga čitavo stanovništvo je sasvim druga priča. Postavlja se pitanje šta će biti sa ljudima iz Islamske države koji se nalaze u kampovima. Čak i oni koji su činili najstrašnije zločine su i dalje ljudi. U borbi protiv terorizma je jako važno da očuvamo načela moralnosti i humanosti. Ako u takvom sukobu kažemo: "Dođavola sa tim, ovi ljudi su monstrumi", i da nas se ne tiče njihova sudbina, kako ćemo se onda razlikovati u odnosu na njih? Kakvu budućnost predviđate? Teroristički napadi su u opadanju ali to ne znači ih neće biti. Do toga će ponovo dolaziti i uvek na drugačiji način. To nam istorija govori. Zato je važno da budemo budni, da nam oči budu otvorene, da razumemo šta se dešava oko nas i kako se razvija situacija.